Došla zima, vreme za ponovno čitanje debelih knjiga. Ovoga puta sam za drugo čitanje odabrao jednu baš debelu - „Drugi svetski rat“ Vinstona Čerčila, koja je - sasvim zasluženo - nagrađena Nobelovom nagradom za književnost.
Negde pri kraju drugog toma pade mi na pamet da bi za srpsku istoriju i život bilo vrlo korisno ako bi mlađahni kandidati za političke funkcije - i pretendenti na presto - bili u obavezi da pred strogom komisijom polože državni ispit iz Čerčilovog „Drugog svetskog rata“.
Ako bi političari serbski savladali obimno (šest tomova) gradivo, možebiti bi načuli kako se uspešna politika vodi i u najtežim vremenima, bez buke, dreke, panike i kuknjave, mada sumnjam da bi ikada utuvili Čerčilov recept za uspeh u politici koji glasi: uspeh je odvažno savladavanje serija neuspeha.
Glavna Čerčilova pouka - srpskom umu najteža za utuvljivanje - jeste: nema nikakvog samosažaljenja, nikakvih naricanja, nikakve preterane upotrebe sile, nikakvog preterivanja uopšte. Ali može li se ne preterivati u zemlji u kojoj su badnjačke lomače visoke pet metara, a javne česnice široke sedam metara u prečniku.
U Čerčilovom slučaju, nepreterivanje je važilo i za neprijateljstva. Dok su trajale ratne operacije, britanska propaganda je osipala pogano drvlje i kamenje na Nemce, onoga, međutim, trenutka kad je Nemačka kapitulirala, antinemačka kampanja je utihnula.
Na Balkanu se radi drugačije. Ratna propaganda se dodatno pojača kad oružje zaćuti. Srpskohrvatska mržnja je iz posleratne godine u godinu u svakom pogledu sve više napredovala. Ipak treba reći da je mržnja prema Hrvatima negativ ljubavi prema Rusiji. (Isto važi i za hrvatsku mržnju prema Srbima i ljubav prema Nemcima.) To nije stvarna emocija, nego politička alatka. Srpski političari govore „Hrvati nas mrze“, hrvatski govore to isto, sa obrnutim predznakom, ali smisao te „mržnje“ nije raspirivanje mržnje prema susedu nego uterivanje ljubavi prema srpskim/hrvatskim režimima.
Izgleda da je na visokim mestima u Beogradu i Zagrebu zaključeno da mrzilačka rabota donosi više štete nego koristi, pa je pao dogovor da se odnosi „relaksiraju“. Potom se prešlo sa reči na dela i u Zagreb je u svojstvu ledolomca otposlat spoljni Dačić, što je u izvesnom smislu isto kao da je slon pušten u prodavnicu porcelana da poređa robu. Ali, jbg, „odleđivanju“ se u zube ne gleda.
Gledao sam na televizoru prizore sa „odleđivanja“ i moram reći da je atmosfera bila poprilično ledena. Da nije bilo tako, zar Dačić ne bi otpevao neku numeru iz svog bogatog repertoara. Ne samo da Dačić nije pevao nego je delovao nekako kiselo, kao i uvek kad je - zbog državnog razloga - prisiljen da govori „govorom ljubavi“.
Ni gost/domaćin Plenković nije izgledao manje kiselo. Nije propustio priliku da na Dačićeva slova ljubve odgovori podsećanjem na neke stvari za koje spoljni misli da se nisu dogodile. Kako je delovao ex mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije i da li je nešto govorio, ne znam. Blagovremeno sam ugasio televizor i zahvalio Bogu što postoji komanda off.