Ukrajinski vojni komandanti odavno govore da im ne nedostaje vojnika, ali su ipak primili u svoje redove hiljade dobrovoljaca, uključujući i strane državljane. U epicentru ukrajinskog rata oko Bahmuta, u poslednje vreme, pored regularnih snaga, borci tzv. Ukrajinska legija stranaca.
Uglavnom se ne radi samo o zapadnim plaćenicima i vojnim profesionalcima, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti. Većina ovih boraca su izbeglice iz Rusije, od kojih su većina Čečeni, ali ima i krimskih Tatara, Gruzijaca, Jermena, Ujgura i građana mnogih bivših sovjetskih zemalja koji imaju istoriju otpora Moskvi ili despotskoj politici Vladimira Putina, piše Njujork tajms a prenosi Slobodna Dalmacija.
Muslim Madijev je sedobradi zamenik komandanta čečenskog bataljona i nosi štitnike za uši dok posmatra vežbe svojih boraca. On je veteran dva rata u Čečeniji protiv Moskve i bivši je saradnik Džohara Dudajeva, bivšeg sovjetskog generala koji je bio na čelu pokreta za nezavisnost Čečenije 1990-ih. Dudajev je 1996. godine ubijen ruskom navođenom raketom dok je koristio satelitski telefon, a Madijev je ubrzo prognan iz Čečenije i od 2016. živi u Ukrajini. On predvodi poseban čečenski bataljon: dao mu je ime po davno ubijenom vođi Džoharu Dudajevu. Njegova jedinica je, međutim, samo jedna u nizu čečenskih jedinica koje se bore protiv Putina u Ukrajini. Ima onih koji su posle prvog i drugog čečenskog rata ratovali protiv Rusa i u Siriji, a svi oni imaju samo jedan jedini cilj: konačno oslobođenje Čečenske Republike Ičkerije. Čečeni su svakako najbrojnija etnička grupa među stranim pukovovima koji su se formirali u Ukrajini od ruske invazije prošlog februara.
Ni boraca iz Belorusije nije malo. Beloruski puk ima najmanje hiljadu ljudi i sastoji se uglavnom od političkih protivnika, kritičara i disidenata režima Aleksandra Lukašenka. Postoje i odvojene dobrovoljačke jedinice sa Kavkaza i centralne Azije, kao i etničke manjine koje imaju veliki broj stanovnika u Rusiji: Čečeni, Tatari i razne turkofone grupe. Većina njih je motivisana istorijskim traumama usled prisilne asimilacije, konfiskacije imovine i decenija potiskivanja od strane Moskve. Čečeni i Tatari bili su među narodima koji su bukvalno desetkovani ruskim prisilnim deportacijama u Staljinovo vreme.
U redovima ukrajinskih snaga takođe je neznatan broj novodobnih belih Rusa, ruskih prognanika koji su uglavnom ruski nacionalisti, desničari i neonacisti koji se suprotstavljaju Putinu. Njihovo učešće u ratu je trenutno korisno za Ukrajinu, ali potencijalno eksplozivno za budućnost, jer većina ima dugoročne ambicije da se vrati kući i zbaci aktuelni režim u Rusiji. Iako svi ovi šaroliki dobrovoljci tvrde da deluju po naređenjima ukrajinske vojske i obaveštajnih službi, a mnoge od njihovih operacija su tajne sabotažne misije iza ruskih linija, ukrajinski vojni zvaničnici zvanično tvrde da nisu odgovorni za njihova dela.
Kao odgovor na apel ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog na samom početku rata, hiljade dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, poput SAD i Velike Britanije, takođe se nalaze u Ukrajini. Oni su uglavnom potpuno integrisani u ukrajinsku vojsku. Najveći broj zapadnjaka su instruktori borbenih ili specijalističkih veština kao što su ratovanje dronovima, elektronskim sredstvima i zapadnim raketnim sistemima, ali su dobrovoljci iz bivših sovjetskih republika mnogo brojniji od njih, a često i korisniji. Imaju i jezičku prednost jer većina govori ruski, a ponekad i ukrajinski. Neki, poput Gruzijaca u tzv Kavkaske legije, oni takođe imaju značajno prethodno ratno iskustvo jer su služili u snagama predvođenim NATO-om u Avganistanu.
Poznavanje Rusije i Rusa i ogromna mržnja prema Moskvi učinili su dobrovoljce dobrim tajnim operaterima zvaničnog Kijeva. Neki ukrajinski zvaničnici su čak izrazili javnu podršku njihovim političkim ciljevima: u oktobru je ukrajinski parlament, Vrhovna rada, izglasala priznanje Čečenske Republike Ičkerije kao teritorije koju trenutno zauzima Rusija.
Među njima je i jedan od nedavno osnovanih „manjinskih“ dobrovoljačkih bataljona, koji čine turkofoni narodi sa Kavkaza, srednje Azije i Rusije. Predvodi je izbeglica iz Kirgistana Almaz Kudabek, a u jedinici je uglavnom okupljao Azerbejdžance, Tatare, kineske Ujgure. Kudabek sada pokušava da tu nepravdu okrene u svoju korist, infiltrirajući se na okupirane teritorije sa pripadnicima takvih manjina u diverzantskim misijama, često se predstavljajući kao ruski vojnici.
Sličnu svrhu našli su za sebe u ruskom puku koji se borio na strani Kijeva, nakon što su prevazišli početne sumnje Ukrajinaca koji im nisu odmah potpuno verovali. Sada čak i ti antiputinistički Rusi uglavnom deluju kao diverzanti i izviđači iza ruskih linija, pošto se po ličnim karakteristikama i govoru ne izdvajaju među svojim sunarodnicima. U svojoj borbi da konačno svrgnu tiranina u Kremlju, oni ne priznaju granice, i tvrde da se posle oslobođenja Ukrajine neće zaustaviti sve do Moskve.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)