Opet je ove godine obeležen takozvani Dan Republike Srpske. Baš kao ni ranijih godina, slavljenike nije sprečilo to što je Ustavni sud Bosne i Hercegovine, države čiji je Republika Srpska sastavni deo, obeležavanje ovog dana proglasio neustavnim. Baš kao ni ranijih godina, sa proslave nisu izostali dragi gosti iz dragih država koje ne propuštaju da prisvoje delove BiH i time negiraju njeno pravo da bude samostalna, funkcionalna i celovita država, poput Srbije, koja je i ove godine bila reprezentovana preko najvišeg državnog vrha, a koja Republiku Srpsku smatra svojim delom, samo privremeno odvojenim od matice. Ove godine, doduše, novina su ministri iz vlade Crne Gore, u kojoj je toliko dugo očekivana promena vlasti, „osveženje“ kako se to zvalo u srbijanskim građanskim krugovima, donelo, eto, i ovako lepe gestove i odlaske na ovako miroljubive priredbe u regionu. Ni ove godine proslava nije prošla bez slavljenja zločinaca, veličanja njihovih zločina, vređanja žrtava, podsmevanja njihovim porodicama, ratnih pokliča, poziva na novi rat i sejanja mržnje među građanima. Nisu izostali ni Noćni vukovi - tobožnja humanitarna organizacija, a zapravo bajkeri koji promovišu ratne pohode Vladimira Putina, koji je ove godine uvažen na poseban način, odlikovan u znak inata celom demokratskom svetu, odlikovan za zločine koje ruska vojska čini u susednoj Ukrajini, za napad na susednu državu, za ubijanje civila, razaranje gradova i uništavanje zemlje, nešto što je slavljenicima vrlo blisko i srcu drago. Ove godine Milorad Dodik nije propustio da najavi, ili se ponada, da će svi Srbi živeti u jednoj državi, da nazove međunarodnu zajednicu kriminalcima, da proglasi kralja Tvrtka Srbinom, kog će oteti od „nekih koji žele da ga svojataju“, te da organizuje svenarodnu paradu bez jedne jedine zastave države u kojoj se proslava održava, ali uz obilje zastava susedne Srbije, uz intoniranje njene himne i uz proslavu dana kada je počeo najkrvaviji rat na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Imalo se šta i slaviti!
I tako je taj dan koji za narode u Bosni i Hercegovini predstavlja početak klanja, ubijanja, paljenja, silovanja, rušenja, rata, razaranja i genocida proslavljen i ove godine, u inat Bošnjacima, Hrvatima, onima sa kojima, prema mišljenju slavljenika, ne može biti zajedničkog života, tako su slavljeni oni koji su taj dan i sve ono što je usledilo organizovali i sproveli u delo, tako su se slavljenici pretvarali da celokupno vojno i političko rukovodstvo Republike Srpske iz toga vremena nije osuđeno za genocid i ratne zločine. Pretvarali se, ili im nije bilo važno, ostaje da se vidi. I tu su isti bili svi. I Dodik i oni koji su navodno mnogo bolji od njega, mlade nade regiona, koje, pokazalo se, ne mogu ni pedalj da se odmaknu od devedesetih godina iako su tada tek bili rođeni.
Slavlje je, naravno, upotpunujeno nizom nacionalističkih pesama, sa posebnim fokusom na pesmu „Pukni, zoro“, za koju je Dodik svojevremeno ustvrdio da su je „pevali srpski vojnici na Kajmakčalanu prvi put u teškim borbama u kojima su se borili da se vrate na prostor Srbije, na Solunskom frontu“. Tako je, osim kralja Tvrtka, Dodik namerio oteti i pesmu koju je slovenački muzičar Rober Pešut Magnifiko napisao prije 12 godina za film „Montevideo, bog te video“. Koliko je tačna ta Dodikova tvrdnja, toliko je utemeljena cela proslava ovog strašnog datuma u istoriji Bosne i Hercegovine, a i suština joj je identična kao i te Dodikove izjave. Trula i lažna do srži.