Kao jedini umetnik sa istočne strane Drine, glumac Vuk Kostić bio je pozvan da uveliča svečanu akademiju povodom proslave Dana Republike Srpske.
On je na drugi dan Božića, 8. januara, u Banjaluci dobio priliku da, iz vizure pripadnika one generacije koja je stasavala kad se Jugoslavija raspala, u svojoj besedi podseti koliko je važno da umetnik kroz posao koji radi šalje poruku o rodoljublju.
Savršenu bazu za lični razvoj postavili su mu otac Mihailo Pljaka Kostić, naš čuveni glumac, i deda Nestor Kostić, osnivač pozorišta u Prokuplju. Krenuvši njihovim stopama, danas je jedan od najangažovanijih domaćih glumaca. Dok čeka premijeru šeste sezone serije "Ubice mog oca", kao i serije "Vera", radi na nastavku "Pevačice". Ove nedelje prikazuje se i "Zadarska kristalna noć", serija koja je nastavak filma "Dara iz Jasenovca". A umetnost, kako i u intervjuu za Kurir kaže, služi da se osvetli naša bogata, burna i slavna prošlost.
Kako doživljavate sebe?
- Ja sam rodoljub. Ne razumem ljude koji ne vole svoj narod. Zapravo me čude, jer ljubav prema narodu je kao ljubav prema majci - ne mogu da volim tuđu više od svoje. Ali potekao sam iz familije u kojoj su se gajile takve vrednosti i učio sam o nekim velikim ljudima, pa mi je to ostalo urezano. Kod mene prvenstvo prolaza uvek imaju naši junaci, naša istorija, naši umetnici, naši naučnici...
A to se uči?
- Nosi se iz kuće.
Neki mudri stariji rekli su da svaka generacija mora da doživi rat. Ispada da je to tačno.
- Nažalost. Rođen sam 1979. Imao sam 11 godina kad je počeo rat. Pamtim sve, raspad Jugoslavije, bombardovanje... Moj otac je 1933. godište i upamtio je Drugi svetski rat. Deda Nestor je rođen 1897. i upamtio je i Prvi i Drugi svetski rat, kad je odveden u Mathauzen, logor smrti. Moj tata je sa deset godina gledao kako mu Nemci ubijaju i babu i očeve lovačke kerove da bi ga odveli u logor. Jer kerovi ne daju gazdu, a ne da ni majka dete. Svi ratovi su strašni, nema veze u kom si delu Jugoslavije bio. Ne zna se gde je bilo gore.
U besedi ste spomenuli oca i dedu, i to ne samo iz ličnog sentimenta?
- Nažalost, i zbog stradanja. Smatram da smo izgubili saosećanje. Kad neko tamo negde gine, pomislimo da to i nije toliko bitno. Ali, ako se nekom našem nešto loše desi, čovek počne drugačije da gleda na užasne stvari. Voleo bih da samilost posedujemo i bez lošeg ličnog iskustva. Da imamo poštovanja prema bilo kojim žrtvama, iz bilo kog rata. Danas mi je žao i Rusa i Ukrajinaca. S empatijom treba naučiti da se živi. Čovek treba da živi kao da je svaki dan Božić. Kao što smo blagi na taj veliki praznik, takvi treba da smo uvek. Tada se uzdržavamo od psovki jer ne želimo da se ogrešimo na sveti dan. Ali znam da je teško da se čovek nauči strpljenju.
Uspevate li vi to?
- Borim se svaki dan za to. Svako može lako da plane i izgubi nerve. Zato treba da se priziva mir, a ne haos i ludilo. Voleo bih da se ljudi tako ponašaju.
Može li umetnost da čuva rodoljublje?
- I umetnost i sport. Moji roditelji nisu mogli da me nauče ničemu drugom do onome što su i sami voleli. Kažu, roditeljstvo je lični primer. Nisam još roditelj, ali daće bog, biću. Zasad verujem u to da ono ne znači neku veliku misteriju. Ako otac ne psuje, neće ni dete. Mada, i tu ima odstupanja. Moj otac je bio siroče. Nakon što su mu oca odveli u logor, sestra mu je poginula, majka umrla od tuberkuloze, a babu su mu ubili Nemci. Ali on nije postao kriminalac ili loš čovek. Naprotiv, bio je blag i, iako nije upamtio odrastanje u porodici, ona koju je kasnije sam stvorio bila mu je uvek na prvom mestu. A porodica je i stub rodoljublja. Najmanja ćelija ljubavi prema svojoj zemlji.
I sve se nekako vrti ukrug, a geni su čudo. Da podsetimo, vaš deda je osnivač pozorišta u Prokuplju.
- Kod njega je bilo samo reči o ljubavi prema glumi, akademija nije ni postojala. Moj otac je bio jedna od prvih generacija na Fakultetu dramskih umetnosti, koji se tada nalazio u Knez Mihailovoj ulici. Bio je na klasi s Batom Stojkovićem, Brankom Petrić... Pavle Vujisić nije završio akademiju jer nije ni postojala u njegovo vreme (smeh). Glumu su negovali neki viđeniji ljudi koji su imali smisla za usmeno predanje. To bi u današnje vreme rekli - zanimljiv čovek, ima zanimljivu spiku.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: