Svojim šarmom i talentom glumac i producent Svetozar Cvetković osvaja srca publike već četiri decenije. Sve što je pokazao u preko 60 odigranih filmova i serija svrstava ga u legendarne glumce koji su ostavili unikatan pečat u srpskoj kinematografiji. Svoj bogati glumački opus, na sceni i ekranu, tokom protekle godine upotpunio je ulogama u serijama "Mama i tata se igraju rata" i "Radio Mileva", što nas je u razgovoru podstaklo da se zajedno prisetimo i nekih drugih rola.
U seriji "Mama i tata se igraju rata" prvi put igrate dedu. Da li vas je to inspirisalo da prihvatite ulogu?
- Prvi put igram nešto u skladu sa svojim godinama (smeh). Od početka Kičićeve karijere radim s njim. Kada me je pozvao, oberučke sam prihvatio ulogu, jer sam imao osećaj da njegov smisao za realno i humor može vrlo lako da nađe put za identifikaciju sa gledaocima, ne zbog toga što je lako, već zato što nalazi pravu meru. I prva i druga sezona su odlično urađene i za to je zaslužna cela ekipa. Verujem da će nakon druge sezone postojati i treća.
S Kičićem ste igrali i u filmu "Turneja". Jeste li mu možda tada dali neki savet koji vidite da danas primenjuje?
- Nije Kile čovek kome su, posle svega što je uradio, potrebni saveti. Prošlo je 15 godina od snimanja "Turneje", možda je to bio neki početak. Ako sam ga nešto savetovao u životu, to je bilo jednom u Torontu. Sedeli smo na večeri i predložio sam mu da dođe u Atelje 212 i zaposli se tamo. Malo sam ga zatekao, jer je imao drugačije planove. Nepunu godinu kasnije ušao je u angažman i to je jedini pametan savet koji sam mu dao (smeh).
Da se vratimo na seriju. Partnerka vam je Katarina Gojković, a sreli ste se pred kamerama ponovo posle filma "Kosovski boj". Je li ovo bila prilika da se prisetite tog ostvarenja iz 1989. godine?
- Svaki susret s njom je jedinstvena prilika da se čovek seti toga. Nas dvoje u kombinaciji, kao Kosovka Devojka i Toplica Milan, ušli smo u antologiju srpske kinematografije. Šalu na stranu, kad se setimo tog vremena, vidimo da ni tada nije bilo jednostavno, bilo je turbulentno.
Učestvujući u tome, probali smo da preko turbulentne priče odagnamo crne slutnje šta će se i kako dogoditi. Film i ceo projekat došli su u jedno nezgodno vreme, predratno, te su reakcije na njega u ostalim delovima zemlje u kojima smo živeli bile užasne. Radi se o jednom izvanrednom pozorišnom tekstu, koji do sada niko osim Ljube Simovića nije umeo adekvatno da predstavi. Ljuba je ipak Šekspir.
Smatrate li da danas publici nedostaju tople priče koje okupljaju porodicu kraj ekrana, kao Kičićeva serija?
- Teško je ubosti priču koja može da okupi porodicu. Napraviti toplu priču o razvodu braka je tek komplikovano. Ako uzmemo u obzir da je sve to predstavljeno na duhovit način, jasno nam je da se iza toga krije veliko umeće i Kičić je u tome uspeo.
Sve se nekako prepliće u vašem slučaju. I u pomenutoj "Turneji" ste, kao i sada u "Radio Milevi", doktor medicine. Doživljavate li glumu kao privilegiju jer dobijate šansu da "ponesete kaput" mnogih profesija?
- Obično me zanimaju ljudi, a zanimanje ide uz to. Nakon svega i svih ovih godina, glumu sam počeo da doživljavam kao način života. Na taj način živim, ne glumim u životu, ali glumim u tome što je moj život i moja profesija. Pod glumom podrazumevam sve ono što ljudi ne podrazumevaju. Gluma je istina, a sve ostalo je laž.
Zar bi "Radio Mileva" uopšte mogla da se gleda da to što Olga Odanović radi nije apsolutna istina? Nju publika prepoznaje na taj način, groteskni. Naša okolina i komšije su groteskni u ovom gradu, a i šire. Serija uspešno barata publikom, isključivo zbog toga što se radi o istinitom postupku koji Olga nosi sa sobom, a on i nas nekako uvuče u to.
Kakve uspomene nosite sa snimanja te komedije?
- Olga Odanović je moja uspomena, moja fascinacija njom kao glumicom, ženom i likom koji je spreman da toliko uloži u sve što radi. Dosta toga smo snimili i tek treba da snimimo. Njena posvećenost tome što radi je zapravo moja najznačajnija uspomena iz "Radio Mileve". Uskoro nas očekuju nova snimanja, sredinom januara, i moram priznati da se veoma radujem.
Da li će vaš lik Milovana Đurića imati svoj rasplet priče u nastavku serije "Crna svadba"?
- Milovan će se pojaviti u novoj sezoni, to je evidentno. Ne znam šta će se sve desiti, jer nisam pročitao scenario do kraja. Planirano je da se ta priča razvija sa mesta odakle se završila u prošloj sezoni. Snimanje nas očekuje u kasno proleće. Sve što je zapravo trebalo da radimo prošle godine odloženo je za početak ove.
Iza sebe imate bogatu karijeru. Da li je ostalo nešto što se želeli da odigrate, a još niste?
- Umem često da se našalim da su IMDB i moja majka ti koji vode evidenciju o mojoj filmskoj karijeri. Neke stvari su bile dobre, neke su mogle biti drugačije, a neke volim i srećan sam što su ostale zabeležene. Mnogo toga je ostalo neostvareno u smislu da zapravo i nisam to toliko želeo i borio se. A bilo bi lepo da su se desile.
Koje su najbolje godine za glumca?
- Svake godine u kojima ste najbolje su za glumca. U mladosti imate osećaj da možete sve da uradite i da sve uloge pripadaju vama. Kasnije pravite neki odabir i mislite mnogo pametnije nego u mladosti. Kad zađete u neke zrele godine, mislite da samo jedan sužen broj i uloga i ljudi može da bude nešto što vas zanima. Uvek mislite da ste baš sad na putu da uradite nešto što je za vas najznačajnije, ne za javnost, već za sebe. Dobre su godine glumca.
Uvek se spominje kako nema dovoljno glavnih ženskih uloga. Osećate li se kao muškarac privilegovano u glumi?
- Naravno da su muškarci privilegovani, kroz istoriju su oduvek bili, a i danas su. Ne znam kako to može da se ispravi i zbog čega to nije urađeno kroz godine i vekove. Nije najbitnije da li ima dovoljno uloga za glumice. Čini mi se da se i dan-danas na svetskom nivou, ali i kod nas, odlučuje prelomno od strane takozvanog jačeg pola.
Posao glumice i glumca je bitno različit upravo zbog te privilegije koja postoji. Pitali ste me šta godine čine za glumca i tu se zapravo postavlja pravo pitanje - koje su godine najbolje za glumicu? Odgovor na to pitanje je potpuno drugačiji od onoga što bih vam rekao za glumca, a trebalo bi da bude isto, ali nije. Teška je profesija biti glumac.
Posle četiri decenije pred kamerom, šta biste rekli da je najpresudnije za uspeh: sreća, rad ili talenat?
- Nijedno od ta tri. Presudna je glava, ništa drugo.
Paralelno s televizijom radite i u pozorištu. Koliko vam znači što je premijera predstave "Prafaust" odložena za jun?
- Komad nam se razvija u glavi, kako bi mogao lakše da se usvoji. To nije jednostavna priča i mnogi su se na tome slomili. Gledali smo da napravimo nešto što će biti intrigantno za publiku, ali i za nas glumce.
Jeste li zadovoljni uspehom u protekloj godini?
- To se pitanje često postavlja na kraju godine i sumira se određeni vremenski period. Uvek je moglo bolje i više. Žao mi je što neke stvari nismo uradili, a nadam se da ćemo u ovoj godini biti uspešniji.
Šta ste poželeli sebi?
- Sebi ništa, ali jesam drugima i deci. Želim im da ne dožive pakao koji u svetu trenutno vlada.
(Kurir.rs / TV Ekran)
Bonus video: