Prethodnih petnaestak godina, od kada se zahuktala galopirajuća svetska kriza u svim svojim geoekonomskim i geopolitičkim aspektima, različite strane, kako bi diskvalifikovale protivnike i sebi dale aureol čistote, optužuju jedna drugu za sklonost prema fašizmu. To potvrđuje da je duh Drugog svetskog rata pušten iz boce i da na ovaj ili onaj način prisustvujemo novom svetskom ratu, koji je, na sreću i zasad, ipak manje radikalan od prošlog velikog svetskog sukoba sredinom 20. veka. No, bauk fašizma ponovo kruži svetom, ovaj put ne u njegovoj pravoj i čvrstoj formi, već u vidu optužbi koje razne strane upućuju jedne drugima. Za fašizam tako optužuje partija partiju, političar političara, lider lidera i, konačno, država državu.
Aktuelni rat u Ukrajini je pravi primer toga, te su za jedne ruski predsednik Putin i vlast u Rusiji oličenje novog fašizma, a za druge aktuelni režim u Ukrajini nije ništa drugo do nacistički, pa ga je iz tih razloga potrebno denacifikovati. Čak se i blaga i u oružanim sukobima u svetu „nevina“ Evropska unija optužuje za fašizam, a o jednoj od njenih predvodnica, Nemačkoj, često se zlurado govori kao o četvrtom rajhu. Ništa manje nije živo ni u unutrašnjem političkom životu raznih država u kojima lideri i partije često jedni druge optužuju za fašizam. Tako je u komentarima jednih bivši američki predsednik Tramp bezmalo fašista, kao i njegov ideološki sadrug „bivši“ Brazilac Bolsonaro, a ta etiketa lepi se i gomili drugih lidera i partija širom sveta, od Orbana do Ðorđe Meloni. U tome ne zaostaje ni Srbija, gde se optužbe za fašizam takođe često potežu u partijskim obračunima.
No, šta je od svega toga istina i ko je zapravo fašista, a na koga se tek zalepila ta etiketa, iz ovih ili onih razloga, i šta o tome kaže nauka?
Nauka kaže da je potrebno razdvojiti pojam fašizma od pojma nacizma, jer se često trpaju u isti koš. Nauka takođe kaže da je jedini pravi fašistički režim u istoriji bio onaj Musolinijev u Italiji, a jedini pravi nacistički režim u istoriji onaj Hitlerov u Nemačkoj, pri čemu se fašizam i nacizam razlikuju jer drugi uključuje rasnu komponentu, a prvi ne. Svi drugi režimi, poput Frankovog u Španiji, Salazarovog u Portugalu ili Peronovog u Argentini, ne mogu se okvalifikovati kao fašistički (i tek ne kao nacistički), već ih nauka prepoznaje „samo“ kao autoritarne.
Pa kako bi onda Putinova ili Šolcova vlada mogla biti okarakterisana kao fašistička ili nacistička kada njeni lideri čak i ne nose uniforme, kao što je običavao nepatvoreni fašističko-nacistički dvojac Musolinija i Hitlera, kao i nešto „mekši“ autoritarni lideri poput Franka ili Perona. No, čak i da ponekad obuku uniformu, poput Zelenskog, čija je zemlja ipak u ratu, i dalje te vlade (i nijedna evropska) ne mogu biti okarakterisane kao fašističke (i tek ne kao nacističke), jer po nizu parametara ne odgovaraju definiciji fašizma i nacizma - tamo ipak ima više „lufta“ nego što je bilo kod Musolinija i Hitlera i ipak niko ne „pravi sapun“ od protivnika.
Stoga su optužbe za fašizam raznih strana manje ili više uspešna propaganda koja koristi jednu tešku kolektivnu traumu čovečanstva.
Zato budite oprezni kada optužujete nekog da je fašista, jer bi on već sutra mogao, sa sličnim „jakim“ argumentima, da optuži za istu stvar i vas.