Legendarni radio-voditelj Marko Janković preminuo je danas u 76. godini života nakon duže bolesti. On je bio jedna od legendi "Studija B" uz Duška Radovića, Đoku Vješticu, Slobu Konjevića i Zorana Modlija, a ovo je njegova životna priča.
- Moja majka me drži za ruku. Vodi me u park, a potom na sutlijaš u jednu poslastičarnicu. Posle toga idemo na česmu da se napijemo vode. Sećam se toga, a bio sam veoma mali. Bile su mi možda tri-četiri godine. To je moja prva asocijacija na detinjstvo. Sećam se da je poslastičarnica bila neka kućica u cveću, tu me je vodila.
Posle se sećam da je mama mojoj sestri i meni donosila ćevape i ražnjiće kada bi dobila svoju bednu učiteljsku platu. Zato i dan-danas volim roštilj. Njegov miris seća me na te dane, na tu lepu i slatku uspomenu u tim teškim dobima. Moja majka je početak mog detinjstva.
Otac mi je bio direktor banke i zato je često bio odsutan, pa nam je majka posvećivala mnogo vremena. Ona nas je odgajala, vaspitavala, radila s nama. Radila je sa decom, a njeni đaci i danas kad me vide kažu mi da je se još sećaju. Takva je moja mama bila. Od nje sam sve naučio. Mada, umela je ona da podvikne. Grdila me je, ali to je bila slatka grdnja. I kada nešto baš zabrljam, pa me i istuče, ja se nisam žestio. Govorio sam: „Mamice, tuci me još, kriv sam...“ Moje detinjstvo bilo je moja sreća, lepota i rado se sećam svakog trenutka.
Sestri sam krao pare
Posle mame, detinjstvo vezujem za moju rođenu sestru. Sećamo se i danas, i tome se slatko smejemo, kako sam je potkradao. Sećam se kako sam joj krao pare iz kasice. Ali, znate, ja to nisam računao kao krađu. Šest godina je mlađa od mene i bila je moja seka. Znao sam da ne smem da kradem, ali opet... nije to isto. Ona mi je bila sestra. To se onda ne računa. Mama to nikada nije saznala, jer bi je to baš naljutilo.
Namerno sam mnogo učio
Kako je mama bila učiteljica u školi u koju sam išao, trudila se da nemam veze s njenim razredom. Nisam osećao protekciju jer mi je mama učiteljica. Bio sam i bez toga vredan. Namerno sam učio puno da ne obrukam majku. Nije ona meni ništa ni govorila. Sve sam ja to sam. Bio sam vredan i baš sam voleo da učim, da saznajem. Niko me od dece nije gledao drugačije, ni čiji sam sin. Sa drugarima nije bilo nevolja. Bilo je samo lepih trenutaka i igre. Bezbrižna su to vremena bila.
Najvažniji trenutak detinjstva
Moja rođena tetka volela nas je više nego majka, jer nikad nije imala dece. Te tetke su najbolje tetke, samo da znate. One obožavaju decu svojih sestara. Najlepši poklon koji mi je dala bio je jedan ruski tranzistor na kome sam uz neku žicu, antenu, hvatao zanimljive radio-programe. Već sam bio u gimnaziji, ali sam bio srećan kao malo dete. Mnogo sam voleo muziku, ali i radio-stanice na kojima se priča. Voleo sam disk-džokeje na Radio Luksemburgu i Radio Londonu. Tu se rodila večita ljubav. Tetka je za nju zaslužna.
Pas koji je voleo vozove
Taj tranzistor, taj od tetke, mnogo sam voleo. Sećam se, kao da su juče bili ti momenti s mojim dedom, ocem moje majke. On je znao da sam ja kao pas koji voli vozove i vodio me je na železničku stanicu, na železnički most. Odatle smo gledali vozove koji prolaze i hukću dole. Nosio sam gore taj tranzistor, gde smo se penjali deda i ja. Taj mali tranzistor bio mi je uz uho, na njemu je išao Radio Luksemburg, uveče, dok je noć padala, a ja sa dedom, dok ispod nas prolaze vozovi.
Deda mi je kupio i bicikl, koji sam koristio za nestašluke. Kada tata ode na posao, vozio sam ga po gradu iako mi tata to nije davao jer se plašio saobraćaja. Deda je, uz mamu i tetku, bio omiljeni junak mog detinjstva.
Prva ljubav
Moja prva ljubav bila je Ljiljana. Imala je kestenjastosmeđu kosu, kraće ošišanu. Lep osmeh. Lepe oči. To ju je krasilo. Nikada je nisam poljubio. Stanovala je u jednoj zgradi blizu centra grada. Tuda sam prolazio kada sam išao na korzo. Ona me je gledala, ja sam gledao nju. Nikada joj nisam prišao. Nisam smeo. Možda je bila razočarana u mene, a ja sam samo bio stidljiv što se toga tiče. Upoznali smo se tek nekad kasnije, kad je ona već završila gimnaziju i otišla u Nemačku da radi kao stomatolog. Moja draga Ljilja, baš je bila slatka i divna. Ona mi se sviđala jer me je gledala. Bio sam srećan, jer se nasmeje kad me pogleda. Dalje od pogleda i osmeha nismo išli.
Polazak u vojsku
U vojsci sam bio 1974/1975. u Zagrebu. Bio sam, pazi sad ovo - nišandžija radarskog nišana. U suštini, bilo je lepo. Početak je bila kuknjava, plač majke božje...
Kada sam došao u vojsku, već sam bio oženjen, a tako tužan i preplašen. Sav onako nikakav. Nisam bio ljubomoran što mi je žena sama dok sam u vojsci, nisam sumnjao u ženu. Plašio sam se onih desetara, malih neškolovanih klinaca koji su me maltretirali. „Ajde da ribaš WC, druže vojniče!“, govorili su mi. Sećam se, jednom sam rekao: „Ne umem, druže desetaru, pokaži mi.“ I on uzme i oriba sve sam. Onda mu ja kažem: „Baš vam hvala“. Nije ni shvatao da sam ga nadmudrio. To su bili moji mali trikovi. Bez njih ne bih ja bio ja.
Vojska je za mene jako teška zbog principa subordinacije. Morao sam da slušam nadređene, a oni su bili gluplji od mene. Sećam se samo jednog svog pretpostavljenog koji je bio pametniji od mene. Zvao se Slobodan Glumac. To je bio čovek koji je prevodio Brehta, koji je nosio bele rukavice, pozdravljao se sa kafe-kuvaricama i bio dobar čovek koji mi je mnogo pomogao. Mnogo je on voleo ljude.
Šiptar najbolji drug
Najbolji drug u vojsci bio mi je Šiptar iz Prištine. Zajedno smo on i ja patili. I on je bio intelektualac, sa završenim fakultetom, oženjen. Zato smo se zbližili. Bio je sjajan tip. Nikada nisam delio ljude po tome ko su. Delim ih na dobre i loše, a nacionalnosti ne znam i ne priznajem ni dan-danas, a sad sam već mator. Volim i poštujem svoj narod. Ali, taj Šiptar bio mi je draži nego mnogi Srbi. Tešili smo jedan drugog da će sve to jednom proći...
Gustav Krklec
Sećam se, to kad sam bio u vojsci, da su svi morali da čekaju da izađu u grad tek posle mesec dana, jer se to moglo tek posle polaganja zakletve. A mene su zvali pre polaganja zakletve na neku priredbu. Znali su da sam ja već radio u Studiju B, pa su me odveli da vodim razgovor s hrvatskim piscem Gustavom Krklecom za vojsku. Znao sam ko je on i dosta toga o njemu. To je bio moj vatreni okršaj u vojsci. Shvatio sam da je vojska i intelektualni rad, a ne samo gomila nekih jadnika koji unose ugalj i gledaju ko će kome da ukrade hranu. Nisam nikad bio alav, davao sam drugima, da mi ne kradu...
Disk-džokej
E, a sad, ovo je priča. Magnetofon, mali trakaš. Kupila mi ga je tetka. Na njemu sam snimao sve emisije Radio Luksemburga. Dok sam ih snimao, pokušavao sam da imitiram disk-džokeje, da tako govorim. Tada sam sam sebi rekao da ja to moram da radim. To je posao za mene. Kad sam se vratio iz vojske, moja supruga je našla oglas u novinama. Pisalo je da se traže voditelji koji slušaju Radio Luksemburg, koji znaju top-liste i rokenrol. Prijavio sam se i fascinirao ih kakve sve top-liste znam napamet. Kao mlađi, od 11 do 12 uveče ja sam slušao top 20 listu omiljenog radija. Tada za mene nije postojala ni devojka, ni ljubav, samo tranzistor.
Nikada neću zaboraviti tugu koju sam osetio kada mi je tadašnji direktor Studija B Dragan Marković rekao da ne mogu da budem voditelj. „Ti vrckaš, ti ne znaš da kažeš slovo S lepo“, rekao mi je. Kažem: „Mogu ja to, ja to tako želim.“ Bio sam jako tužan zbog toga. I, šta ću... slagao sam, sećam se, ploče po redakciji i patio. Najviše sam želeo da vodim program. I, jednom prilikom moj drug Zoran Modli je bio bolestan, nije došao na emisiju i muzički urednik te emisije zamoli me da vodim ja, jer nije imao ko. Impresionirao sam i njega i direktora.
Ispred dragstora
Moj prvi program, ta prva emisija, bio je subotom na nedelju, kada sam ceo grad animirao. Krenem jedne večeri s drugom toncem pre posla u dragstor po piće i hranu. Da imamo dok traje emisija. Stoje neki momci ispred i ja čujem jednog kako kaže ostalima: „Ljudi, ajmo kući, žurimo, sad će da počne emisija onog ludaka Marka Jankovića!“ Nisu znali ko sam, a stajao sam pored njih. Samo sam se nasmejao. Bio sam srećan.
Čolić, Štulić, Marjanović
Vodio sam sa mnogim čuvenim ljudima intervjue. U najlepšoj uspomeni su mi ostali Zdravko Čolić i Džoni Štulić, oni su čisti geniji. Najlepši i najneobičniji intervju koji sam uradio jeste onaj sa Đorđem Marjanovićem. Zamolio sam ga da se popnemo na drvo ispred hotela „Moskva“. Počeo sam razgovor tako što sam rekao: „Evo, nas dvojica još uvek nismo sišli sa drveta“. Sedeli smo gore skoro dva sata i taj intervju nikada neću zaboraviti. Sa njim može da se priča danima. Bilo nam je lepo.
Duško Radović
Na kraju svake emisije govorio sam: „Pozdrav svima i zadržite osmeh na licu, jer je tako lepo biti srećan“. Sve što sam govorio, to sam i mislio. Ta rečenica je iz mene izašla, ljudima se dopala i nastavio sam da je govorim. Program sam počinjao rečenicom: „Pozdrav svima koliko vas ima, na Studio B talasima!“ Voleo sam Studio B, a najviše sam ga voleo od trenutka kada sam upoznao Duška Radovića koji je bio čist genije. Najlepša stvar mi je bila kada on uđe u tehniku kod tonca i smeje se mojim fazonima. Mislio sam se da li je san da se veliki Duško Radović smeje mojim fazonima. A bila je to ipak java.
Deca kao najveće blago
Rođenje oba deteta bilo je fascinantno za mene. Sin se prvi rodio. Imao je dugu, malu crnu kosicu. Rekao sam: „Vidi se da sam ja otac.“ Stalno sam nosio dugu kosu i zato sam se šalio da znam da je to moje dete. E, a kad mi se rodila ćerka, dao sam joj nadimak Moja Nova Beba. Tako je zovem i dan-danas. Živi u Americi, a kad god sam bolestan ili loše, ona dolazi u Srbiju. Uvek mi govori: „Ćale, ja tebe volim zato što mi nisi nikad ništa zabranjivao“. I zaista nisam.
Moja Milka je moj motor
Imao sam srećan brak. Svađali smo se beskrajno. Isvađamo se, isvađamo, pa se pomirimo. Ali, to su uvek bile one banalnosti, nikad ništa preterano ozbiljno i opasno. Male bračne svađe, to svi imaju. Ona je uvek imala ženske fazone, a ja dosta svog ponosa. Malo je nekad bila ljubomorna. Znam da je pokušavala nekad da me pravi ljubomornim, ali ja nikad takav nisam bio. Ljubav je sve. To je jedina radost. Ljubav mora da bude iskrena. Ako nije iskrena, onda nije ljubav. Nju sam naučio kad sam bio mali od roditelja i neizmernu ljubav osećao sam i osećam prema deci, supruzi.
Evo, i kada sam dolazio kod vas, a retko idem na intervjue, moja žena mi je opeglala ovu majicu. Da ne obrukam sebe, a ni sina. Da budem sređen. I kad sam bolestan, ona je tu. Uvek je tu. Prava ljubav postoji. Moram reći samo da ja o tome ne bih mnogo govorio. O velikim ljubavima ne treba pričati. One su za doživljavanje. Toliko ljudi se rastaje, a ja sam imao prosvetljenje. Nisam promašio ništa u životu, a tek ne ljubav.
Otac je bio Božji čovek
Otac mi je umro kada sam imao 43 godine. Osetio sam takvu patnju, kao da je neko deo mene otkinuo. Ta unutrašnja patnja ne ume rečima da se opiše. Sećam se, bio je sunčan dan. Kad smo ga sahranjivali, išli smo u onoj koloni prema grobnici i sunce je sijalo. Sveštenici su obavili svoj ritual, a onda je granulo sunce. Pre toga je danima padala kiša. Pomislio sam „evo ga, sunce, Božji dar“. Jer, znate, on je zaista bio Božji čovek. Bio je dobra duša. Ista stvar mi se posle deset godina desila i sa majkom.
Majčina smrt
Kada je majka umrla, takođe je sijalo sunce. Iako sam se tada cepao napola, bio sam srećan zbog tog sunca. Tada mi se, možda zvuči suludo, desio najlepši trenutak u životu. Ćerka mi je prišla, uhvatila me pod ruku i rekla: „Ćale, ti si sad siroče. Nemaš ni oca ni majku. Ja ću da brinem o tebi.“ To sam zapamtio. Evo i suze mi sada idu dok govorim o tome. Uvek se rastužim kad se toga setim. Bila je tako mala, tek je u školu išla...
Voljen, pa prognan
Nisam imao srednje doba. Iz mladih dana uleteo sam u probleme, sa poslom najpre. Bio sam prvo mlad, lep, sladak, voljen, sposoban, i onda se sve samo jednog dana promenilo. Počeli su samo da me optužuju, sklanjaju. Sve se oko posla vrtelo. Patio sam mnogo i zbog tog skidanja sa programa. Maltretiran sam jer vlast nikada nije volela ljude koji su sposobni, pametni i dobri. Smatram da je to moj usud.
Otkaz zbog srpske Nove
Sećam se tog 14. januara dobro. Vodio sam noćni program na radiju uoči dočeka. Otkucala je ponoć, pustio sam jednu ploču sa ptičicama koje cvrkuću i rekao: „Dragi slušaoci, dobro jutro, ponoć je, 14. januar. Čestitam vam...“ zastao sam i nastavio ...“što ste izdržali toliko dugo s nama.“ Bio sam sav ponosan. Ujutro, kada sam došao na posao, vidim - nema me na rasporedu. Odem kod urednika Dragana i pitam zašto. Kaže mi da je Duško Radović odredio da mesec dana slažem ploče u muzičkoj redakciji, da sam suspendovan. Onako hrabro odem kod Duška i pitam: „Zašto ste mi to uradili?“ Kaže: „Umorni ste, Marko!“ Kažem: „Nisam!“ On kaže: „ Jesi!“ Onda me je opsovao i rekao: „Slušaj, mali, spasao sam ti glavu, svašta su hteli da ti urade!“ Sporno je što je to još bilo vreme Josipa Broza, a ta rečenica...
Pekić i Koštunica
Zajedno sa mojim kumom Dušanom Vukajlovićem i Borislavom Pekićem, kog sam mnogo poštovao, osnivao sam višepartizam u Jugoslaviji. To je bila prva Demokratska stranka. Stranku nisam osnivao da bih bio istaknuti član, da bih ućario nešto. Imao sam ideju i ona me je vodila. To je bilo divno. Podržali su nas Pekić, Kosta Čavoški, Koštunica...
Ali, hteo sam kraj. Otišao sam kod Koštunice kući. Seli smo, popili viski. Dao sam mu svoju napismenu ostavku. Tada sam bio potpredsednik Izvršnog odbora. Vrlo visoko mesto je to bilo, ali ja ga više nisam hteo. Onda sam mu rekao: „Vojo, što je onaj Šešelj pokvaren, on kaže da imaš samo dve mačke.“ A gledao sam mačku koja stoji na stolu. Pita me on: „Kako, Marko, dve, pa imam jednu mačku.“ A njegova žena se smeje. Zna šta sam mislio. Donela mi odmah viski. Kaže, zaslužio si. Voleo sam da se šalim uvek sa ljudima.
Sa Vojom sam se rastao, jer nisam mogao da podnesem njegovu kadrovsku politiku. Rekao sam mu: „Vojo, tvoju politiku podržavam, a kadrovi su ti budale.“
Čkalja i Peti oktobar
Peti oktobar mi je doneo mnogo tuge. Sutradan sam zvao Miodraga Petrovića Čkalju, kog sam najviše voleo, cenio i poštovao, a i on mene. Jedino je meni tada u emisije dolazio. Rekao mi je: „Ne valja to ništa, Marko...“ Izvinio se. Znam da bi inače došao, ali tada nije. Onda sam zvao Dobricu Ćosića i on nije hteo da gostuje na televiziji. Jasno mi je bilo. Gomila jadnika i nesrećnika koja je htela da ućari nešto došla je tog Petog oktobra na vlast. Vuk Drašković je poharao šta je mogao, i nije jedini. To se meni nikako nije dopadalo. Posle Petog oktobra pomagao sam radikale, jer jedini nisu pokazivali te lopovske sklonosti kao drugi. Neki ljudi su stranke pretvarali u preduzeća i sa njima nisam mogao nikako.
Ne kajem se ni zbog čega
Što se ulaska u politiku tiče, tu konkretno mislim da nisam pogrešio. Bio sam vrlo sposoban i čedan. Voleo sam to. Smatram da sam politici dao mnogo osnivanjem višepartizma, jer je tada bilo malo takvih ljudi. I Slobodan Milošević je hteo da mu se izvinim što sam osnovao Demokratsku stranku. Izvinjenje bi, da sam mu ga dao, za mene značilo poziciju direktora RTS. To sam odbio. Kasnije sam pomislio da sam možda pogrešio. Ipak, nisam bio karijerista. Nisam to bio ja. Ne mogu da kažem čak ni zbog toga da se kajem.
Ljudi su mi kasnije govorili da mi politika uopšte nije trebala, jer me je svaka vlast zeznula. A vidite, ja se nikad nisam osećao zeznutim. Možda sam u životu imao greščice. Krupne greške nisam imao i nema toga zbog čega se u ovom mom lepom životu kajem.
Bolnička patnja
Posle svih ujdurma koje su mi zadavali i bola koji su mi nanosili, uleteo sam, bez tog srednjeg doba, direktno u starost, sa bolestima i svim tim. Prvo sam imao srčani udar. Inače, verovao sam duboko da ljudi koji nemaju mozga, ne mogu da imaju moždani udar. Ne znam zašto se meni to desilo. A desilo mi se. Kad mi se i to desilo, i taj moždani, krenule su da se gomilaju razne boleštine. Bežao sam od lekara. Ne volim da otkrivam neke bolesti. Stalno traže neke rakove, stalno bacaju stare u frku. Uvek sam više slušao mamin savet, još od onda kad sam bio mali. „Sine, kad te nešto zaboli, kad ti je teško, malo se šćućuri, proći će“. Govorila mi je da ne budem hipohondar i ne trčim kod lekara jer oni vole da pronalaze bolesti. I tako se i dešavalo. Nekoliko puta sam bio u bolnici i svaki taj put bio je tragedija za mene. Teško sam to podnosio.
Živim za ljubav
Sada već nisam tako mlad, a i bolestan sam. Ipak, svakog dana hodam sedam kilometara. Imam i pametni sat, jer mi je trebao neko pametniji od mene za tu šetnju. Poseban plan za budućnost nemam. Terali su me da napišem knjigu. Nisam hteo jer nisam pisac. Nisam hteo ni internet radio. Ne razmišljam o poslovnoj budućnosti. Jedino o čemu razmišljam jeste zdrava budućnost sa svojom porodicom. Tek sad sam shvatio njen značaj. Dok im nisam bio posvećen zbog posla, nisam to shvatao. Danas shvatam. Volim moju ženu i decu, živim za njih. Ljubav je sve što se meni desilo. Moj život je ljubav.
Znate, ćerka kad god dolazi kupuje mi poklone, a ja je pitam: „Zašto trošiš novac na starog oca?“ A ona kaže: „Ćale, ti ne znaš koliko smo se mi radovali kad ti dođeš sa službenog puta i doneseš mi poklon.“ I sad mi suze idu kad na to mislim. Tako ona meni poklanja uvek malo radosti. Moja budućnost su te male radosti. Volim da mi svi budu srećni i ništa mi ne treba. Ja zapravo imam sve.
Živi mi se, ali...
Moj kraj biće uz moju porodicu. Pre nego što je umro, Đoko Vještica je zamolio svoju ženu da, kad umre, ona to osam dana ne objavi, da mu budale ne bi držale govore. To rade svi pošteni ljudi. Voleo bih da živim što duže, lepo mi je iako sam star. Ceo život sam voleo igračke. I sad se igram evo, na primer, s ovim satom. U meni je jedno veliko dete. Hoću da se radujem i igram još, jer je to suština. Celog života želeo sam da ispadnem smešan. Što više ljudi nasmejem, ja sam srećniji. To radim i sad, i radiću dok sam živ - rekao je Janković u poslednjem intervjuu.
(Kurir.rs/Suzana Trajković)
Bonus video: