Svet je oduvek veselo mesto koje nikad ne miruje i uvek se menja. Nekada promene idu postepeno i polako, nekada ih je potrebno malo pogurati, a nekada treba minirati nekoliko „strateških brana“ da bi bujica promena krenula i očistila sve učmalo i padu sklono.
Ovo poslednje je upravo slučaj u našim danima u kojima se ratuje širom sveta, pogotovo u Ukrajini, a da su ti ratovi, zapravo, porođajni trudovi jednog novog sveta koji će se nakon njih roditi. Od kada je počeo rat u Ukrajini, potpisnik ovih redova je, za razliku od površnih „taktičkih“ analiza koje mere samo dronove, tenkove i zaglavljene trupe, tvrdio da je ovaj rat deo šireg strateškog procesa transformacije sveta, budući da je sa globalnom ekonomskom krizom iz 2007/2008. jedna faza globalnog razvoja došla do svog logičnog kraja. Od tada do sada traje tzv. novi „tridesetogodišnji rat“, kroz niz oružanih epizoda, od kojih je ova u Ukrajini tek poslednja, ne nužno i zadnja, kao nemilo sredstvo transformacije globalnog sistema ka njegovoj sledećoj fazi, čiji se obrisi već sada pomalo naziru.
Nije ovo ništa čudno, niti se ovo dešava prvi put u istoriji. Prvi tridesetogodišnji rat, vođen u Evropi u prvoj polovini 17. veka, transformisao je srednjovekovni sistem u sistem modernih, doduše, u to vreme, apsolutističkih država. Francuska revolucija i napoleonovski ratovi su krajem 18. i početkom 19. veka transformisali sistem iz apsolutističke u fazu ustavnih država, jer je glavnom pogonu promena (i onda i sada), kapitalu, upravo to tada bilo potrebno. Prvi i Drugi svetski rat su u 20. veku transformisali sistem iz faze divljeg kapitalizma u fazu uređenog kapitalizma, u kojem su države postale „socijalne“, odnosno upravo svemoguće i svemoćne da svima i svemu kroje kapu. Posleratni sistem je više od pola veka funkcionisao manje ili više u ravnoteži, sa povremenim finansijskim, energentskim i bezbednosnim krizama, sve dok se toga nije toliko skupilo krajem prve decenije 21. veka, da se naprosto morao pustiti duh iz boce kako bi se ubrzala istorija i išlo ka nužnim promenama, a to se i ovaj put, kao i svih prethodnih puta, opet izvršava upravljajući oružanim i inim krizama, kako bi one, poput neke samo naizgled stihijske bujice, odnele sve ono što je trulo i neodrživo.
Na prošlonedeljnom svetskom ekonomskom forumu u Davosu je njegov osnivač Klaus Švab izjavio da „globalni sistem ide u višegodišnji period transformacije, kao i da je kriza u kojoj se svet nalazi manje kriza u uobičajenom smislu, a više transformacija našeg globalnog sistema“, dodajući da: „Ako uzmemo ekonomsku stranu, rekao bih da ćemo proći kroz veoma težak period transformacije od tri, četiri, pet godina“, a da su „snage iza ovoga“ - „naravno, rat u Ukrajini“.
Kakve li slučajnosti da je to baš ono što potpisnik ovih redova priča i piše, ne samo otkad je počela ova poslednja tarapana u Ukrajini (koju je i predvideo) nego i prethodnih petnaestak godina, otkada se istorija nemilo i neminovno ubrzala.
Imamo li Klaus Švab i ja kristalnu kuglu? Nemamo, već samo posmatramo ono što je bitno. Strategiju, a ne taktiku. Odnosno onu tačku u kojoj kvantitet prelazi u kvalitet, kako je to lepo definisao jedan od pametnijih umova čovečanstva - veliki filozof Hegel.
Jer na svet zapravo više utiču ljudi koji misle nego ljudi koji pucaju iz haubica.