Iz Melburna za Kurir - Vuk Brajović
Posle velikih sportskih pobeda – najčešće, prirodno – dolaze i pražnjenja, opuštanja – ali ponekad ona nisu vezana za sport.
Nažalost. A onda, sinoć u Melburnu…
Da se razumemo – misija Novaka Đokovića, ma koliko bila percipirana kroz filter nemilih prošlogodišnjih zbivanja i deportacije – za šta je možda i najveće formalno izvinjenje koje je tada prvi igrač sveta mogao da ove godine doživi poništavanje odluke o zabrani ulaska u Australiju na 3 godine – je isključivo sportska. Nije Novak došao ovde da “rasturi, razvali, ponizi” zemliju domaćina, svoje protivnike, administraciju – a tek ne da realizuje ono što bi mnogi od nas emotivno izrazili kroz neku psovku – jer to kao sportista i ne želi, i ne može. Sportske ciljeve, pobede i konačna ostvarenja moguće je interpretirati na razne načine – i to pripada slobodi izraza koja nam, kada pratimo ovu društvenu takmičarsku aktivnost – sigurno ne manjka, i to u ekstremima. Ali, i za izražavanje toga postoji mesto i vreme – i ma koliko to neki od nas želeli da ignorišu – to jeste mudar i uviđajan pristup. Na kraju dana – Grend Slem takmičenje u tenisu jedno je od najpraćenijih sportskih manifestacija na svetu – i svakako nije “bacanje kamena s’ ramena” na nekom proplanku nama voljenih predela – realno ili metaforički rečeno.
Manifestacija podrške Novaku Đokoviću u Melburnu primećena u jednom delu publike u meču protiv ruskog tenisera Andreja Rubljova – posle svega doživljenog ovde prošle godine, a naročito u svetlu konflikta u Ukrajini – nema veze sa sportom, a i da ima – veza je isključivo tu da sport – zloupotrebi, na velikoj javnoj sceni. Ti motivi se za neke jasno mogu dedukovati iz svega što se proteklih nedelja, meseci, godina piše i priča i o Srbiji i o Rusiji – i ma koliko to bilo negativno, bolno, tendenciozno, katkad preteće – i u prošlosti imalo svoje negativne manifestacije čak i po naše sportiste – oni se ne bi trebali podmirivati kroz sport. Jasno je da su strast i osećaj nacionalne pripadnosti integralni deo bavljenja sportom i praćenja istog na svim nivoima – ali su oni tek deo vrednosti koje definišu, simbolizuju i prožimaju sport – a ne isključivi cilj. Naravno, isuviše je lako zaključiti zašto i kako je došlo do već sada globalno ispraćenog “incidenta” na Melburn Parku sinoć; šta su bili motivi, ciljevi i zamisao – i da li su ti koji su to osmislili i sproveli – konačno i ostvarili sve svoje namere?
Odgovor je verovatno potvrdan – ali na pitanje “da li je to učinjeno sa najboljom namerom prema sportskom heroju čiju pobedu su slavili” – odgovor ne bi trebao da bude drugačiji nego “nikako, ne”. Uz sve naše kulturološke specifičnosti – Novakov plasman u polufinale, posle impoznantne serije pobeda ostvarenih uprkos povredi zbog koje bi mogla trajno da bude prekinuta njegova karijera – nije smeo biti iskorišćen na ovaj način. Ako su dotični ovu celu akciju izveli na “o’ruk” i bez ikakvog obzira prema posledicama koje bi ovakva uzurpacija jasno iskazanih pravila ponašanja na Australijen Openu – još gore, jer ne samo da nisu uvažili “kućna pravila” turnira iz jednog od retkih sportova u kome je Ruskim i Beloruskim asovima i dalje dozvoljeno da se takmiče bez prekida karijera na međunarodnoj sceni (minus Vimbldon 2022.) – nego jasno ne poznaju životne principe igrača koga slave i dižu u nebesa.
Ali, u tim nebesima kojima se Novak obraća posle meča – stoji jedna druga poruka; poruka mira, tolerancije, saosećanja za patnju svih pogođenih ratnim sukobima – jer retko ko ima neposrednija iskustva iz sveta sporta od Novaka Đokovića o bavljenju sportom pod stegama rata, razaranja, sankcija, diskriminacije – o dečijim snovima pod zvukom sirena i šištanja padajućih projektila – i sportskoj borbi za njihovo ostvarenje kroz ovu plemenitu aktivnost zbog koje su u antičkoj Grčkoj i ti prokleti ratovi bivali prekinuti. “Reč igra je važna”, pre nekoliko večeri nam je u razgovoru sa medijima iz Srbije istakao Novak – aludirajući na to koliko je bitan povratak izvornim motivima sporta kao kreativne, plemenite ljudske delatnosti. Uz svo dužno poštovanje razloga svih koji se – možda i iz preživljenog ličnog bola i patnje - odluče da u ovom slučaju zamene teze – reč “rat” to nije. A kakva je to razlika – a tek ako je to učinjeno iz želje za provokacijom i samoisticanjem, nepromišljeno i nesavesno? Malo je reći – kao nebo i zemlja…
Do sada znamo svi šta su bile neke od prvih posledica svega ovoga – da sada ne spominjemo ko je i kako u ovome učestvovao, voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, sa punim pregledom situacije ili u prolazu: Teniska asocijacija Australije izdala je zvanično upozorenje lično Novaku Đokoviću da se ovakvi incidenti u budućnosti neće tolerisati, zvanično diplomatsko predstavništvo Ukrajine u Australiji izdalo je saopštenje u kome zahteva da Đoković bude izbačen sa turnira i deportovan, društvene mreže “bukte” od osuđujućih tonova usmerenih prema prezimenu Đoković, a – iz ličnog iskustva – ceo medijski centar Australijen Opena na svim jezicima sveta kritički komentariše ono što se nikako ne može opravdati – i ko zna još koliko dugo – zaboraviti. Iako se čuju i glasovi koji žele da se cela ova afera stavi po strani što pre i kao dominantan povrati narativ sportskog takmičenja i najave velikog istorijskog uspeha preostalih učesnika i učesnica turnira u muškom i ženskom singlu (dve Beloruskinje, Kazahstanka rođena u Rusiji i Poljakinja – ako neko možda to nije ispratio) – velika šteta je učinjena, i opna novog izvora pritiska je spuštena na Novaka Đokovića – koji kao da ionako nije imao dovoljno izazova i muka ove i prošle godine u Melburnu.
Kao što Novak želi i čini sve što je moguće da u svaki meč ulazi potpuno posvećeno i u duhu sporta poštuje svoje protivnike na terenu – tako se i ne ustručava da ulazi u borbe za ono što smatra principima fer-pleja i igračke jednakosti – bez obzira na to što bi mu i dobronamerni rekli da bi mu bilo bolje da bira neke druge momente u životu da se time bavi. Razume se – i Novak je strastven, ponekad nagao, ne uvek u stanju da se kontroliše i sigurno na putu da kroz život stiče još važnih znanja – i to svesno prihvata, sebi javno zamera i za tu “nesavršnenost” moli za oproštaj, ali teniski šampion i međunarodni uzor Novak Đoković nije neko sa kim ovakvi gestovi treba da se asociraju – direktno ili indirektno. Ovakva (ne)(promišljena) dela idu na nečiju savest – a ako zaista postoji i (naknadna) svest o tome koliko su ona negativna za našeg asa u ovom trenutku – valjda bi jedina dobra stvar u vezi cele ove nemile epizode mogla da bude ta – da se više nikada ne ponovi.
Ništa osim nepravedne štete Novaku se na ovaj način ne postiže – i gde god da ste i šta god za ovo bili motivi – znajte da je jedini odgovor na pitanje “da li ovakve stvari treba ikada raditi” jedno jasno – ne!
Ne!