Svi u mojoj porodici se bave fotografijom. Od dede, preko tate, do majke. Fotografisali su razna veselja, proslave, svadbe, ali i sahrane. To sam nastavila i ja da radim. Slikam sahrane i od najtužnijeg čina pravim umetnost.
Ovako priča Kristina Popović (46) iz Negotina koja se fotografisanjem veselja i sahrana bavi od svoje 19. godine.
- Kao što ljudi hoće da zabeleže vesele i lepe trenutke u životu, tako žele i one najtužnije kad sahranjuju svoje najmilije. Kada sam dobila prvu ponudu da fotografišem sahranu bila sam zatečena. Ali sam rekla sebi: "Ja sam fotograf i za lepo i za tužno. Potrebna sam ljudima da bih zabeležila njihov poslednji trenutak sa nekim koga su mnogo voleli i sa kim će biti još minut na ovom svetu. Ja beležim te poslednje sekunde" - kaže Kristina.
Navodi da uvek prvo porazgovara sa porodicom pokojnika i trudi se da im ispuni svaku želju.
- Ljudima je često neprijatno kada me pozovu da zakažu slikanje sahrane. Osetim im u glasu nelagodnost. Zastajkuju dok se raspituju za detalje. Ja im uvek prvo izjavim saučešće, malo porazgovaram sa njima, a onda se dogovaramo oko posla. Mnogi mi samo kažu da radim po svom - navodi Kristina.
Dodaje da joj je važno da prisustvuje sahrani od početka do kraja kako bi sve zabeležila:
- Dođem prva, a odem poslednja. Uđem u kapelu, zapalim sveću, naslonim ruku na sanduk kako bih se pozdravila sa pokojnikom pa počnem da radim. Fotografišem sanduk, ljude dok se okupljaju, pale svęće, opraštaju se... Ljudi koji sahranjuju nekog svog nisu ni svesni samog čina dok traje. Tek ih kasnije sve sustigne. Sahrana je najstresniji trenutak za svakoga.
Kristina navodi da je radila sahrane na kojima je bilo 10, ali i 500 ljudi. Smatra da je njen posao umetnost i nikada se nije stidela svog zanimanja.
- Sahrana je kao neka reportaža i potpuno je drugačije od slikanja drugih događaja. Nije to kao na svadbi kad ljudi poziraju, hoće da izgledaju lepo, nameštaju se, slikaju više puta. Trudim se da ne budem nametljiva. Nije lako. To je najbolniji trenutak za porodicu, a vi se trudite da ovekovečite njihovu tugu i bol. Tačno znam kada ću da škljocnem aparatom da ljudima od tog zvuka ne bi bilo neprijatno. Kada je najveća tišina u kapeli, trudim se da ne slikam, ali kada je opelo u toku, tada mi je lakše za rad. Slikam i povorku, onog ko nosi krst i sliku i sve do spuštanja sanduka - priča Kristina i dodaje da je upravo to najjeziviji momenat.
ČESTO SE ZAPLAČE
- Kad se kovčeg zatrpava zemljom, ja ga fotografišem sve vreme i čekam da se vidi poslednji delić. Beležim poslednje sekunde neke osobe na zemlji, a kada ga pokrije zemlja, te osobe više nema, pokrila ga crna zemlja. Kada čujem taj tup zvuk dok udara prvi grumen zemlje u sanduk, to mi je strašno. Uvek čujem taj zvuk. I noću i tokom dana - kaže Kristina.
Zato, kako kaže, bez obzira na godine iskustva i ljubav prema poslu nije oguglala na tugu koju njen posao donosi.
- Najteže mi je kada neko drži govor ili kada je otvoren sanduk i ljube pokojnika. Bolni su momenti i kada sveštenik kaže da se oproste od nekog koga su voleli, pa oni grčevito ljube i drže sanduk. Prosečan čovek ode nekoliko puta na sahranu, a ja idem gotovo svaki dan. I dalje mi se dogodi da zaplačem, da se naježim. Nije mi svejedno, ali meni je ovaj talenat dat od Boga. Ja fotografišem i veselja, ali kada radim sahrane, to sam baš ja - kaže Kristina.
ŽELJE PORODICA
Kristina kaže da radi sahrane po celoj Srbiji i da se običaji razlikuju od mesta do mesta. U Negotinu, na primer, kovčeg je do sahrane u kući otvoren, stalno je neko budan i čuva pokojnika. U Beogradu, čim umre, čoveka nose u hladnjaču, pa odatle kasnije u kapelu na groblju.
- Dešavalo mi se da ljudi traže da fotografišem pokojnika u kapeli. Osami se porodica, pre nego što ljudi počnu da dolaze, otvorene sanduk i tu budu samo najbliži. Oni se pozdravljaju, a ja fotografišem. Nije lako videti pokojnika. Čoveku je već promenjen izgled i boja kože. Ali tešim sebe da su pogrebnici koji kupaju i oblače pokojnika ili forenzičari, lekari... videli mnogo gore stvari od mene - kaže Kristina.
(Kuri.rs/Informer)