S praga me je pozvao da uđem, a komotno je i sa punim pravom mogao da mi pokaže nalevo krug. U sredu je bilo jutro kad sm nezvan i neznan, s puta koji vara da vodi ljudima, otvorio kapiju i kročio u dvorište.
Meka duša zlatiborska, kamuflirana neurednom bradom i grubim rukama, vaspitana je da širom i pred svakim otvara vrata. Tuga jedna što malo ko na njih zakuca. Bila je i željna priče, istina.
Zna da prođe i po deset dana da se Ljubinko Marjanović (57), usamljenik iz Dobroselice, ni sa kim poznatim ne porazgovara oči u oči. Mislio je od mene da sam turista, jedan od onih što mu prolaze više kuće da obiđu prerast, šuplju dobroseličku stenu.
Sem blata koje su čizme ponele sa kaljuge, nezaobilazne i izgnjecane nogama ovaca, u kuću sam mu, tek da zapodenem priču, uneo i vest da Novaka Đokovića set deli do polufinala. Silno joj se seljak poradovao. Da me nije svratio ostao bi u neznanju da čeka podnevni dnevnik i čuje rezultat. Među dvaestinu kanala koje 'vata njegova antena nema onog što prenosi tenis iz Australije.
OSTALO JE OSMORO
Nadimak mu je Dunja, bucmastom i dobrom u detinjstvu nadenuo mu ga je deda. Tri godine je kako mu je majka umrla i od tada živi sam. Nameravao
je da se ženi, samo svaka čiju je ruku tražio, a sve su bile sa sela, želela je u grad.
- Gadile su se blata, stoke, balege, plašile se snegova i vetrova. Mrsko im je bilo da rano ustaju i spremaju. Iz opanaka su htele u gospodske čizme, sa livada na trgove, iz štala u kafiće - tražio je opravdanje što je vredan, zdrav i pošten ostao momak.
Radio je u Užicu 16 godina, do propasti fabrike. Sad se izdržava od jagnjadi, prodaje ih jednom zemljaku za kafanu. Od imanja ima sedam-osam parcela, malih i nepogodnih za poljoprivredu, sa njih samo ukosi seno i spremi drva za ogrev. Drži 15 ovaca, baš pre nego što sam naišao, reče, dobro ih je izgrdio neposlušne. Sa njima, dva mačora i psom najviše druguje.
- Jutros mi je svratio komšija i pitanje je kad će opet. Nekad je jedna kuća brojala više duša nego danas ceo zaseok Marjanovići zajedno. Ostalo nas je osmoro, najmlađi ima 50 godina. U Dobroselici se kolevka poslednji put naljuljala pre 12-13 godina. Dvadeset i kusur leta kod nas nije bilo svadbe, a da su mladenci ovde ostali da žive. Ista slika je i u svuda nakolo. Viđamo se, ovo malo nas što je ostalo, po sahranama, evo juče jednog starijeg ispratismo do groblja - priča Dunja.
Džemper na sred prsa progrizao mu je moljac. Vunenu kapu s glave i piroćane s nogu ne skida. Ne isplati mu se, malo-malo pa iz kuće izleti napolje, selo je ovo i nema lenčarenja. Pod farmerkama nosi trenerku jer je otpornija na hladnoću od dugih gaća. Zima na Zlatiboru još nije pokazala zube, ali neće proći, a da se ne iskezi. Ako dosad nije bilo velikih snegova i jakih mrazeva, naučio je Dunja u planini, zavejaće i smrznuće u februaru, martu.
SELO SA DVA ĐAKA
Posle majčine smrti naučio je da kuva. Nije mi zamerio što sam odbio kafu i rakiju. Dobroselci su naučili da piju sami. Kad bi čekali društvo odvikli bi se od jednog i drugog.
- Dunja, vodi Nole i u trećem setu!
U njegovo selo retko stižu dobre vesti, pa samotnjak svaku lepu, makar potekla i sa drugog kraja sveta i bila očekivana, dočeka srećan.
- Javili su u jutarnjem dnevniku da je u Veterniku ubijen vlasnik menjačnice. Eeeej, ubili čoveka zbog para. Opasno zlo je ušlo u ljude svuda, ne u mojoj Dobroselici. Nema u koga da uđe - primetio je.
Seća se da je seosku školu pohađalo 250 daka iz Dobroselice i Stubla. Škola je pre desetak godina zatvorena i vremenom je ruinirana, ne još kao zadružni
dom koji se jedva drži na temeljima, po kom čeprkaju psi lutalice. Jedina dva đaka iz sela na nastavu putuju na Zlatibor. Nisu rođena ovde. Deca su došljaka koji je kupio imanje.
Niko bolje ne oseti odsustvo naroda nego zveri. Kuražni vukovi redovno zalaze Dobroselicom. Sretali su ljudi i medvede tragove. Selo nadleću crne zlosutnice, od skoro i beloglavi supovi kojima ne treba mnogo od Uvca.
Kad bi zimski dan bio duži, kad bi telefon hvatao signal ne samo kod komšijske tarabe, a antena po neki sportski kanal, da hoće da padne sneg i prekrije blato... Lakše bi Dunja podnosio samoću.
- Kaješ li se što si ostao neženja?
Seljak je uperio pogled u dno sobe, u prazno, duša mu je bolom treperela. Šaka mu je s kolena pošla ka očima, a one zadržale suzu i rekla da se kaje.
- Dunja, pobedio je Novak - udarili smo na vedrije teme.
(Kurir.rs/Blic/Foto:Ilustracija)