Ušla sam u stan i sve je bilo kako treba, samo su mi rekli da pazim na struju jer ne žele da uđu u crvenu zonu
BEOGRAD - Potražnja stanova u Beogradu je porasla, ali ne koliko i cene istih. Da li je veća cena po kvadratu ili pak cena rentiranja, mrtva je trka.
Tako je jedna Marina (46) iz Sarajeva, došla u Beograd i jedva našla stan, uz pomoć koleginice. Tri meseca kasnije, po ciči zimi ostaje na ulici, a ni sama, kaže, ne zna zbog čega.
- Ja sam u novembru prošle godine ušla u stan na Sunčevom bregu, kod Rakovice. Imam dva cimera, dečko jedan i jedna devojka koji su već dugo tu. Taj stan sam našla preko koleginice, koja poznaje stanodavca i tako sam ja tu ušla - počinje priču za Telegraf Marina.
Cena za sobu u Marininom slučaju je 150 evra, ali je stanodavac imao jedan uslov - da se pazi na potrošnju struje.
- Ušla sam u stan i sve je bilo kako treba, samo su mi rekli da pazim na struju jer ne žele da uđu u crvenu zonu. Pazili smo, ali nas je dosta, pa smo ako potrošimo više od očekivanog mi i plaćali, tačnije ja.
- Vlasnica stana me je 12. januara zvala i rekla da moram da izađem iz stana, da joj "nisam legla", i da sam ja kriva za veliku potrošnju struje. Ja sam svaki račun platila, i to nije sporno, ali je sporno što me izbacuje iz stana po zimi. Molila sam je da ostanem još nedelju dana do plate, ali nije htela ni da čuje, jer kako mi je rekla, već je primila neku devojku i tražila je da se iselim prvog februara. Konstantno dolaze i stalno prate šta radim, nemam svoju slobodu a plaćam stan - priča Marina.
Ugovor ne postoji niti je, dodaje ona, iko prijavljen.
- Nažalost, nemamo nikakav ugovor, nismo potpisali i ti ljudi što žive tu godinama, ni oni nemaju ugovore. Otkazni rok je mesec dana, ali oni za to ne žele da čuju, a ja ne znam gde ću. Nemam novca, nemam gde i zaista sam u problemu. Još na sve to, trpim veliki pritisak jer mi prete. Čak je njen muž dolazio, dok sam bila u toaletu i rekao da napustim stan i da ih ništa ne zanima. Čak su mi pisali i da ako ne izađem da će mi zagorčati život, plašim se da me neko ne prebije - priča Marina.
Cimeri se, kaže na kraju, prave da se ništa ne dešava.
- Znam da zvuči čudno, ali moji cimeri ne reaguju. Oni su hladni i niko ništa ne spominje. To su mladi ljudi i verovatno im ja smetam, ipak sam ja za njih baba. Svakako ne znam šta ću, ali želim javno da kažem šta se dešava. Čak ni moja koleginica ne zna šta se dešava. Moram da napomenem da kuća ima dva sprata, i tri nelegalna stanara, a samo jedan strujomer. Ja sam sama plaćala račune po 7.000 dinara i očigledno sam bila žrtveno jagnje.
Kurir.rs/Telegraf