Upravo zato - jer se Srbi dignut ne smjedoše - propao je moj drugi pokušaj da se u Srbiju vratim s predumišljajem.
Vratiću se desetak godina kasnije iz trećeg pokušaja, u afektu, na mah. Ne znam da li sam već rekao, da li tek treba da kažem - i da li uopšte treba da kažem - da sam 2012. godine na Badnji dan po julijanskom kalendaru u New Yorku bio svedokom jednog abnormalnog incidenta, presudnog za neopozivu odluku da se vratim u Srbiju.
Ovako je to bilo.
Oko 20.25 PM po nekoj ljutoj suvomrazici izađoh iz bara The Three Monkeys na Broadwayu i zapucah u bar The Skylark u (jalovoj) nadi ću tamo biti korak bliže delirijumu - utopljenici se za slamke hvataju - kad gle, samo što zakoračih na ulicu, pored mene u galopu projuri, očeša se o mene, takozvana debela svinja od cca 220 kg žive vage, za kojom je, takođe u galopu, jurio picopevac odeven u žuti džemper, visok cca 163 cm, sa isukanim nožem u ruci. Dvadesetak zarez nešto metara iza picopevca, takođe u galopu, galopirahu TV ekipe, foto-reporteri i novinari. Sve se munjevito odigra. Približivši se svinji na cca 3,5 metara, picopevac skoči ko gepard, sobali svinju, obredno je zakla, potom đipi, stade jednom nogom na svinjsko truplo i sa krvavim nožem u ruci poče da pozira foto-reporterima i TV snimateljima. What the Fuck is This, zapitah se. Drive by pucnjave u New Yorku nisu retkost, ali drive by klanje je ipak presedan. Probudi se u meni zvjer radoznalosti. Ali u tom trenutku već desetak minuta ništa ne bejah popio, apstinencijalna kriza mi je pritiskala dušu ko kamen za kupus, nemadoh vremena da se bakćem sa koljačima svinja, pojurih u Skylark, čuh, međutim, u prolazu neku zadušnu protestantsku babu koja - pokrivajući u zaprepašćenosti usta šakom - reče svojoj drugi: Gosh, Darling, this Slaugterer is UN General Assembly President. Kakve nacije, takva Assembly, takav i predsednik, who cares, pomislih, uleteh ko bez duše u The Skylark i počeh da pijem sve pred sobom. Samo što donekle povratih duševni mir, samo što se ponesoh mišlju da sa southern comforta pređem na mezcal, đavolja naprava, mobilni telefon, stade da zvoni kao mahnita.
Jesi li video kako je predsednik sveta nadmoćno pokazao Zapadu šta je srpski badnjak, pitao je jedan ugledni američki Srbin sa dna kace, šta kažeš na trijumf svetosavlja na Broadwayu, govoraše drugi ugledni američki Srbin sa dna kace (odranije poznat organima gonjenja), je li ti srce puno što je predsednik sveta afirmisao Srbiju, srpsku tradiciju i sve što je srpsko, drobeljao je treći ugledni američki Srbin sa dna kace. Svakog od uglednih Srba sa dna kace - a javilo ih se još nekoliko - ponaosob oterah u pizdu materinu i isključih telefon. Vraga. Iako isključen, telefon nastavi da zvoni. Kako? Na dupe! Eto kako. Upamtite, Kaloperoviću, kad Srbin sa dna kace upre nešto da ti kaže, svi telefoni u vlasništvu Srba, ne samo u Srbiji i srpskim zemljama nego i u dijaspori, kolikogod bili isključeni, nemaju drugog izbora osim da zazvone na dupe. Kao što me je, kad su usred bela dana u Beogradu javno streljali Ðinđića, Stojković morao zvati u Santa Monicu da bi saznao šta se događa u ulici Kneza Miloša, tako i ja, deranžiran pozivima Srba sa dna kace, moradoh pozvati Beograd ne bih li doznao nešto više o koljačkoj svinjariji koja se dogodila tu, pred mojim nosom, u New Yorku. Avaj, mobilni pretplatnik Stojković odavno beše nedostupan, duboko u grobu.
Sutra nastavak