PROMENIO SE ODNOS ZAPADA PREMA SRBIJI! Dačić: Dve su crvene linije, pitanje priznavanja Kosova i formiranje ZSO sa srpskom većinom
Za nas je velika stvar da i u Vašingtonu i u Briselu, iako znaju naše “crvene linije”, naš pristup dijalogu ocenjuju kao konstruktivan i odgovoran, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, koji je u poslednja dva dana boravio u Vašingtonu, gde je bio gost na Molitvenom doručku i sastao se sa američkim zvaničnicima u Stejt departmentu i Kongresu.
Dačić je u razgovoru za Glas Amerike naglasio dve crvene linije - pitanje priznavanja Kosova, to jest pitanje članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama i - kako se izrazio – “preduslov svih preduslova” da se prvo formira Zajednica opština sa srpskom većinom.
“To je nešto o čemu zaista nema potprebe da ponovo razgovaramo, niti pregovaramo, jer je to nešto što smo valjda dogovorili, kada smo potpisali taj sporazum pre 10 godina”, rekao je šef srpske diplomatije i prvi potpredsednik Vlade Srbije.
Dačić ističe da su za njega tokom boravka u Vašingtonu najvažniji bili razgovori u Stejt departmentu, sa zvaničnicma sa kojima se nedavno sastao i u Beogradu – savetnikom Derekom Šoleom i specijalnim izaslanikom za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom.
“Centralne teme jesu bili naši bilateralni odnosi, odnosno način kako da probamo da napredujemo u tim odnosima. Mislim da je tu važan i taj telefonski poziv koji je obavio državni sekretar Blinken sa predsednikom Vučićem i to uoči današnjeg zasedanja skupštine Srbije. Taj poziv je bio jedna direktna posledica stava koji sam ja mogao da čujem i u Briselu, a i ovde u Vašingtonu - i mislim da je to možda najvažnija poruka, a to je da se nastup i pozicija predsednika Vučića, odnosno Srbije, ocenjuje konstruktivnom i odgovornom. I često se poredi sa Prištinom i Kurtijem - za koga postoje suprotne ocene”, rekao je Dačić i dodao:
“Mogao sam ovde da čujem da se pozitivno izražava o Srbiji, a i oni sami kažu da je veoma značajno promenjena i pozicija Kvinte, uključujući SAD, u vezi sa ovakvim pozicioniranjem Srbije, što pokazuje da je to bila jedna ispravna odluka”.
Dačić navodi da je važno i to što je od američkih zvaničnika čuo da su “svesni koliko je za Srbiju teško da uopšte govori o tome”.
“Ja na primer mogu i iz ličnog iskustva o svemu tome da govorim, jer sam zajedno sa Vučićem, a tada sam ja bio predsednik vlade, sećate se u to vreme, kada je potpisivan Briselski sporazum, i bili smo na udaru raznih napada - da smo izdali Kosovo, i tako dalje, čak su nas i proklinjali i ne znam ni ja šta sve, tužili sudu… Tako da svaka rasprava na ovu temu će naravno biti teška, a to pokazuju i ovi događaji danas koje sam mogao da pratim, koliko sam video, da je bilo incidenata u srpskom parlamentu. Što sve naravno nije dobro, jer nama je potrebno da imamo jedinstvo u vezi sa pristupom tim državnim i nacionalnim pitanjima”.
Nije tajna da je Amerika možda najviše u poslednjih nekoliko godina zainteresovana za napredak u dijalogu između Beograda i Prištine. Imamo francusko-nemački plan, o kojem bar zvanično ne znamo mnogo, osim da i Amerika i Evropa traže da ga i Srbija i Kosovo potpišu i deluje da postoji veliki pritisak na obe strane to učine. Da li ste to osetili u razgovorima ovde?
Nije ovde reč o pritisku, zato što znate, Srbija se postavila konstruktivno i s nama - za razliku od Prištine - nema potrebe da se priča na jedan takav način, da se natera da neko nešto prihvati. Oni ovde treba da razgovaraju sa Prištinom da prihvate da realizuju nešto što su potpisali pre deset godina. Znači to je ogromna razlika u pristupu. Mi ovde govorimo o nečemu što bi za nas bilo neprihvatljivo u smislu kada govorimo o samom tom tekstu tog nekog novog sporazuma. A ovde pričamo o nečem drugom. Nesumnjivo je da je naša pozicija tu dobra, ali da su teme o kojima pričamo teške i zasnovane na nekim stvarima o kojima mislim da je veoma teško da diskutujemo. Da nekoga ubeđujemo da li smo mi u pravu ili nismo u pravu, zato što na sve to ubeđivanje i argumentaciju koju mi iznosimo, a koja je veoma često slična onoj koja se dešava u vezi sa teritorijalnim integritetom Ukrajine… ali znate šta, nismo mi u poziciji da određujemo kako će se velike sile opredeljivati u vezi sa tim pitanjem. Tako da očigledno je da će nas u narednom periodu, ali tek kada uđemo u neku dalju implementaciju svega ovoga, jer mi još nismo ni ušli u sve to, tada će nas čekati rasprava o izuzetno teškim pitanjima, o tome da li treba donositi određene odluke ili ne i u tom smislu su oni jasno rekli šta je nešto na šta možete da računate, a šta je nešto na šta ne možete da računate. I u tom pogledu može da se govori da su to neke tačke, odnosno posledice sa kojima bi mogli da se suočimo, u slučaju kad bi Srbija bila okarakterisana da je ona uzrok propasti tog dijaloga. Što u ovom trenutku nije slučaj. Što je dobro.
Čini se da Sjedinjene Države nikada nisu vršile veći pritisak na Kosovo da formira Zajednicu srpskih opština. Međutim, američka strana - što su i gospodin Šole i gospodin Eskobar naveli nekoliko puta – to smatra odvojenim procesom od francusko-nemačkog sporazuma. Da li ga Srbija tako doživljava?
On jeste odvojen, ali znate u kom smislu - da on nije deo ovog novog procesa. To je deo procesa Briselskog sporazuma i mi se slažemo sa tim. U kom smislu - da to prethodi nečemu što ćemo dalje da radimo. Mi ne možemo sada da čekamo pa da će to biti formirano na kraju nekog procesa. Ne, mi mislimo da je to nešto što je dogovoreno.
To je preduslov i za vraćanje Srba u institucije. A zašto je to tako? Ljudi se ne sećaju više tog konteksta, ja sam to i Borelju pričao. On kaže zašto se Srbi ne vrate u institucije, a ja mu kažem: Ne znam tačno u kojoj smo ovde sobi u Briselu potpisali taj sporazum, ali ovde smo ga potpisali zajedno sa Tačijem i Ketrin Ešton. Ja mu kažem da su jedno vreme držali moju sliku ovde po Evropskoj uniji kad sam to potpisao sa Tačijem. Šta sam ja potpisao? Jesam li potpisao za Zajednicu srpskih opština? I da je to bio uslov da Srbi na takav način, kad ukinu institucije države Srbije, stvaraju svoje institucije na Kosovu i tako ulaze u Zajednicu srpskih opština i preko toga ulaze u institucuje tih privremenih organa na Kosovu.
I šta sad to treba da znači. Da smo mi prevarili naš narod i da ste vi prevarili mene, jer sam ja to potpisao... Mi samo nećemo da to sada bude deo nekog novog dogovaranja, novog nekog procesa, da ispadne kako do sada nismo ništa dogovorili. Znači, to nije deo novog procesa. To je deo koji mora da se završi. To su preuzete obaveze. One ne ulaze u deo nekog novog dogovora. "Lako je sedeti na terasi i deliti lekcije"
Kako tumačite kritike opozicije da je ovo sve izdaja?
Ja ne znam na osnovu čega mogu da tako nešto tvrde, jer Srbija nije preuzela ni jednu obavezu da bi neko mogao da tako nešto tvrdi. Predsednik Vučić nije ništa potpisao, ni dao saglasnost, parafirao da smo mi preuzeli neke obaveze. Mi smo rekli da želimo da diskutujemo, kao što smo to uvek govorili. Mi smo učestvovali u dijalogu i kada nam se taj teksts nije sviđao, i u Briselu i u nekim drugim mestima, pre 2008. godine ili 2012. godine. To je apsolutna manipulacija, politizacija i ubiranje političkih poena. Ako neko zaista želi da raspravi sva ta pitanja, treba da iznese svoje mišljenje, svoje predloge, da kaže šta treba, a šta ne treba, šta je za njih prihvatljivo, a šta nije prihvatljivo.
Mi možemo teoretski da raspravljamo o nekim stvarima. Mi smo teoretski imali, pre 2000. godine, sećate se, da je DOS pričao da je pitanje Kosova demokratsko pitanje. Da to nema veze sa teritorijalnim integritetom. Da je to demokratsko pitanje, pa kad ode Milošević, da će sve to kao da se reši. Pokazalo se da to nije tako. Onda smo imali standarde pre statusa, pa se i to napustilo. Pa su bila dva koloseka u vreme Tadića. Odvojena koloseka – jedno je pitanje evropskih integracija, a drugo je pitanje Kosova. I to se kao neće međusobno sudarati. Međutim, na prvoj krivini su se nekako sudarili.
Jednostavno je ako sedite na nekoj terasi i ne učestvujete u procesu. Jednostavno je da delite lekciju i da pljujete na sve što neko drugi radi. Ali kada imate jedno ovakvo pitanje, koje je od državnog i nacionalnog značaja, pre svega bi bilo važno da dođe do nekoga jedinstvenog pristupa svemu tome. Šta su naše crvene linije, šta prihvatamo, šta možemo. Mi treba da znamo šta ne prihvatamo. I sve drugo treba da imamo taktiku da ne ispadne da je zbog nas sve to propalo. I lako je sada reći da mi nećemo da učestvujemo u dijalogu. To nije ispravno, zato što time svu negativnu energiju sveta navlačimo na nas. Čuli ste šta je rekao predsednik. Zajednica srpskih opština mora da se formira pre nego što se ide dalje u ovome. I drugo – mislimo da, što se nas tiče, i to je crvena linija koju ne bismo mogli da pređemo, a to je da se mi saglasimo da Kosovu uđe u Ujedinjene nacije. Sve drugo može da se razgovara, i to je ispravan politički pristup.
Šta su vam rekli na crvene linije u Vašingtonu?
Oni imaju drugačije stavove, oni su to i predložili. Znate, nećemo se mi s njima složiti u svemu. Meni je Šole rekao: “Gubiš vreme oko ovih povlačenja priznanja”. Mislim, jednostavno za njih to nije toliko bitno. Za nas je bitno. Zašto je bitno? Zato što mi nemamo podršku velikih sila, znači moramo da se oslanjamo na brojke, a te brojke… ako neko hoće, na primer, da kandiduje Kosovo za članstvo u UN, veoma nam je bitno šta misli svaka od tih država, jer na kraju krajeva, postoje principi po kojima se glasa. Zato, ne treba od njih očekivati da će oni prilagođavati stavove našim, ali mi treba da samo kažemo… oni imaju u vidu šta je za nas moguće, a šta nije moguće. Mislim da je to korektno. Razgovori su bili veoma korektni, rekli su da će biti transparentni prema nama. Kažem još jednom - veoma su se pozitivno izrazili i o predsedniku Vučiću i o njegovom pristupu i uopšte o poziciji Srbije. Mislim da to treba iskoristiti za razvoj naših bilateralnih odnosa.
Savetnik Derek Šole je nedavno govoreći o Zajednici opština sa srpskom većinom, pominjao kako Kosovo treba da formira ZSO na severu Kosova. Da li to znači da se radi samo o četiri opštine ili se radi o celoj teritoriji Kosova, gde imamo 10 opština sa srpskom većinom?
Deset opština. Ne znam sad koliko je on i da li je upoznat sa svim tim stvarima, ali u je u načelu, znate kada pogledate to, to su opštine sa većinskim srpskim stganovništvom. Tako da za sada ih ima deset. Tako je to bilo kada sam ja učestvovao u svemu tome, pretpostavljam da je taj broj I danas…
I trebalo je da bude opcija da svaka druga opština može da se priključi, postoje mnoga razna tumačenja…
Ali mi nismo daleko odmakli od svega toga. Znači to je ono o čemu smo mi pričali još pre 10 godina i gde je bio zadatak da se u najkraćem mogućem roku razradi način kako će to da funkcioniše. E tu je onda zastalo. I onda su krenuli sa tim pričama da to nije u skladu sa ustavom Kosova, da neće oni to da prihvate - i jedan i drugi i treći i peti, svaki koji je došao bio je gori od onog prethodnog. I došli smo u situaciju da 10 godina kasnije i dalje raspravljamo da li treba da se formira zajednica srpskih opština ili ne. A to je evropski “aki” (obaveza svih zemalja koje žele da se učlane u EU, prim. nov). Znači oni sada nama pričaju o tome da Srbija treba prihvati neke evropske politike. Sve je u redu. Ali da li je Briselski sporazum deo evropske politike. Jel ga potpisala Ketrin Ešton. Zašto to nije usklađivanje sa politikom Evropske unije. Da li će se Priština uskladiti s tim - neće.
Mi smo tad o tome razgovarali na jedan način, i pričali smo o tome kako da se osmisli funkcionisanje te Zajednice srpskih opština da se zaista napravi tako da ona bude od značaja za srpski narod, da bude njihovo predstavništvo na Kosovu i Metohiji. Naravno, niko nikad to pitanje nije razmatrao tako da će sada to da bude neka nova Republika Srpska ili u tom pogledu. To nas nije ni zanimalo. Ali očigledno je da druga strana uopšte ne želi bilo šta što je srpsko da se pojavljuje na političkoj sceni u Prištini. Zato je važan ovaj stav Amerike. Bilo bi veoma loše kada bi Amerika rekla: “E mi sad nećemo da se mešamo, i sada ne insistiramo na formiranju Zajednice srpskih opština”. I zato smo im mi zahvalni, jer iskreno rečeno, da nisu oni tu, koji prednjače, teško bi neko drugi mogao to da izgura, govorim o evropskim zemljama.
Ako je Kosovo problem broj jedan na evropskom putu Srbije, onda je odmah uz Kosovo - činjenica da se Srbija još nije usaglasila sa spoljnom politikom EU i uvela sankcije Rusiji. Vi ste već više puta govorili na tu temu od povratka na položaj šefa diplomatije, čak i u intervjuu za Glas Amerike. Rekli ste da Srbija ne može da pusti rusku ruku koja je drži iznad provalije, dok joj Zapad ne pruži svoju ruku. Da li i dalje tako vidite tu situaciju?
Mi moramo da gledamo tako zato što ne možemo da gledamo na tu poziciju drugačije, jer moramo sebe da zamišljamo u toj poziciji. Jedno je pitanje principijelnosti, što se toga tiče, Srbija je izuzetno principijelna, mi osuđujemo kršenje teritorijalnog integriteta. Ovde je problem u tome što ni zapad ni istok nije dovoljno principijelan, odnosno različito tumači princip teritorijalno integriteta. Kada je reč o Zapadu misle da treba braniti teritorijalni integritet Ukrajine, ali da je pitanje teritorijalnog integriteta Srbije odnosno Kosova jedno drugo pitanje, uvek tumače da je to pitanje za sebe. Ali svako može da misli da je njegovo pitanje pitanje za sebe, izvan svih drugih okvira, čak i da nije izuzetak nego da spada u nešto što se zove korpus pitanja samo za sebe.
Međutim, kada je o istoku reč, i oni isto dođu i kažu – kad može Kosovo, onda mogu i pokrajine u Ukrajini da se proglase za samostalne države, a oni nas sada podržavaju na drugoj strani u Ujedinjenim nacijama. Oni koriste taj primer u svom interesu, što se desilo oko Kosova. Tako da mi tu sada moramo da gledamo naš interes, a taj interes jeste da ako mi nismo završili dijalog sa Prištinom, onda nije korektno da neko Prištinu gura da postane članica Saveta Evrope, ili UN ili EU. Sve dok je tako, dok nemamo garancije Zapada da će oni biti korektni prema nama, ne možemo da se olako odričemo naše pozicije i sigurnih glasova kada je reč o poziciji u vezi sa Kosovom i Metohijom.
I to je suština, i nije samo reč o Rusiji, tu su i druge zemlje koje se nalaze pod udarom sankcija i zato moramo da vodimo računa. Uostalom, mi sada to možemo da tumačimo na jedan ili drugi način, svaka zemlja bi na našem mestu postupala isto, i postupali su isto u svojoj istoriji.
Takođe ste pominjali da Srbija može da preispita tu svoju poziciju ukoliko dođe do toga da ta odluka o neuvođenju sankcija nanese Srbiji štetu koja ne može da se toleriše, kao što je to sada slučaj. Da li smo blizu toga da šteta postane prevelika?
Mislim da nismo blizu, jer to onda ne bi bilo u interesu Srbije. Mi bismo to morali da prihvatimo iako nije u interesu Srbije. Mi hoćemo da napravimo situaciju da je to... interes Srbije jeste takav da se priduržimo nekoj politici novoj, odnosima sa zapadnim zemljama... zato treba da tražimo najmanji ili najveći zajednički imenitelj, svejedno, a to nije lak i jednostavan proces, tako da mislim da smo daleko od te situacije. Zašto? Zato što je ovde sada najvažnije pitanje, i mislim da je to pitanje svih pitanja, a to je pitanje Ukrajine. Za nas to pitanje ne može da bude odvojeno od pitanja Kosova, odnosno od pitanja teritorijalnog integriteta Srbije. Bitno je da oni koji žele da razgovaraju o tome sa nama imaju razumevanje za takvu našu poziciju.
Jedno od bilateralnih pitanja u odnosima Srbije i SAD koje se ne rešava već mnogo godina je pitanje ubistva braće Bitići? Da li je tokom ove posete to bila tema? Dokle se stiglo sa tim slučajem u Srbiji?
Nisam, ovog puta nisam pričao o tome, jer sada su druge aktuelnije teme bile na dnevnom redu, ali to jeste teema koju američki zvaničnici redovno pokreću. Oni imaju svoje pripreme zasastanke i uvek se među temama u pripremi tih sastanaka nalazi i to pitanje. To je nešto od čega oni neće odustati. Nisam ni upoznat, pošto dve godine nisam bio ministar spoljnih poslova, nisam ulazio u detalje tih slučajeva, ali je to sigurno nešto sa čim ćemo morati da se suočimo u narednom periodu.
Kurir.rs/Kosovo onlajn