Maksimu Klasanoviću, koji je u Nemačkoj odrastao i školovao se, egzotični "raj na zemlji" zvani Tajland, gde je lepo živeo, stvorio porodicu i uspešno radio godinama, u aprilu 2011. godine život je okrenuo "na glavačke".
Na insistiranje svog prijatelja Džona, Maksim je otišao na jednu žurku i pristao da Džonu i jednom Amerikancu da broj dilera droge.
Maksim Klasanović se iz Nemačke uključio u jutarnji program Kurir televizije i tom prilikom govorio o osam teških godina koje je proveo u ozloglašenom tajlandskom zatvoru.
- Priveli su nas u stanicu policije i rekli nam šta nas čeka. Imao sam nadu da će me neko saslušati da ja nisam bio diler, nego da sam samo dao njegov broj, ali sam veoma brzo uvideo da je to jako teško, s obzirom da sam stranac, i sve nade su se srušile. Da li je to bila kaucija, da li da me vrate u Nemačku da tamo odležim kaznu, sve se to pokazalo kao nerealno i shvatio sam da ću morati da odrobijam kaznu od 13 godina na Tajlandu - rekao je Klasanović, a potom ispričao u kakvim su neljudskim uslovima živeli zatvorenici:
- Svi tajlandski zatvori su loši zato što su te ćelije napravljene za mnogo manje ljudi nego što je nas tamo bilo. Kad se deli hrana ili voda za piće tu nije bila moguća kontrola, jer čuvari nisu mogli da kontrolišu 2.000 muškaraca. Bio je to zatvor za kriminalce iz Bankoka, a oni su čak i u zatvoru vladali i čuvari su bili na njihovoj strani. Sam Bog zna da kako sam preživeo te prve godine. To je bio razlog zašto sam napisao knjigu kako bih rekao ono što rečima ne može da se opiše. Ja sam 8 godine živeo na prostoru manjem od jednog kvadratnog metra. Bilo je 70 ljudi na 60 kvadratnih metara. To evropski čovek ne može da zamisli.
Najteže od svega mu je pao rastanak sa dvogodišnjom ćerkom.
- Najteže je to sećanje koje će me pratiti ceo život na rastanak sa ćerkom koja se rodila dve godine pre mog hapšenja. Taj rastanak i to što me vidi samo kroz staklo i čuje samo preko telefona. Polako mi dolazi u glavu kako je to bilo teško, jer sam tada posle nekog vremena bio naviknut na svašta: da nikad nemaš svog mira, ta buka, taj zvuk, a naroda ima svakakog i onog koji se nikada neće ponašati ljudski. Ako ti se jedan dan ne bori za to jelo onda ćeš ostati gladan pogotovo prve godine kada si niko i ništa u tom zatvoru.
Neljudski uslovi: Bande vladaju i u kuhinji!
- Dobijali smo kuvanu ružu tri puta na dan. Kad malo duže godina budeš, tamo i stekneš poznanstva, onda možeš dobiti i malo kokošijeg mesa. Bande vladaju i u kuhinji. I ako nisi pozicioniran dobijaš ono najgore, kokošije glave, noge i svinjsko salo sa dlakama.
Klasanović je ispričao kako je bio žrtva prevare svog advokata.
- Moj prvi advokat je hteo da mi za cifru od 2500 hiljade evra da mi namesti da ležim 5 godina, a drugi mi je obećao slobodu. On mi je rekao da treba da promenim izjavu i da treba da kažem da ne poznajem one druge momke koji su uhapšeni. Ja sam dao tu izjavu i ispostavilo se da se on ništa nije dogovorio sa policijom. Policija je bila ljuta što sam promenio izjavu. Sve moje što sam dotada stekao recimo imanje od dva motora, on je sve to zadržao i verujem da mu nikada nije bio cilj da me oslobodi. Sve moje stvari je zadržao uključujući i satove više hiljada evra - kaže Klasanović.
Opisao je kako je izgledao trenutak kada je shvatio da je pomiovan:
- Imao sam pomilovanje zato što sam pokušavao da se štitim od problema i postigao sam neke stvari za sebe. Otvorio sam školu fitnesa i tajlandskog boksa. Sve više sam dužnosti sam dobijao. Čuvari su bili na mojoj strani jer sam širio mir. Znao sam da je trebalo da dobnijem pomilovanje, ali su mi rekli da su za to mala šanse jer to ne važi za strance, Kad sam video svoje ime na tom listu gde je pisalo ne da mi skraćuju presudu, već da idem odmah i dobijam svoju slobodu bio sam presretan.
Kurir.rs