U karijeri dugoj skoro pola veka više je dao pozorištu nego filmu. Danas je na čelu Pozorišta na Terazijama. Kaže da mu u životu ničeg nije žao. Kao glumac, mnoge stvari nije želeo da radi, a ponosan je na svaku ulogu i posao koji je uradio
Rođen sam u Kraljevu, ali samo sticajem okolnosti. Porodica moja majke Manasije tamo živi i danas. Ona se u to vreme zadesila tamo slučajno, u svom rodnom gradu, i ja sam došao na svet 13. juna 1950.
Brzo smo se vratili u Kragujevac. To je moj grad i uvek kažem da sam Kragujevčanin, mada već decenijama živim u Beogradu. Detinjstvo sam proveo u centru grada, u Ljubičinoj ulici, pored reke Lepenice, koja je bujala samo jednom godišnje. U sklopu naše kuće bila je muzička škola, pa sam od mladosti bio okružen muzikom. Verovatno je to mene kasnije opredelilo kao glumca da izaberem muzičko pozorište.
Rastao uz muziku
Moj otac Mile Marjanović bio je muzičar i svirao je harmoniku. Dete sam koje je raslo uz muziku. Na mladost me i danas podseća zvuk klavira i harmonike. U Pozorištu na Terazijama posebno mi prija kad čujem muzičare kako vežbaju. Otac je imao svoj orkestar i putovao je širom bivše Jugoslavije. Do polaska u osnovnu školu putovao sam svuda s njima. Živeli smo po hotelima. Bend je imao osam članova i dve pevačice. Sećam se da sam kao sasvim mali dečak, umesto u zabavištu, vreme provodio u njihovom krilu. One su me čuvale i pazile.
Poreklo
Inače, Marjanovići su poreklom iz Hercegovine. Deda i baba su iz Balosave kod Knića, što je srce Šumadije, a porodica moje majke je iz Kraljeva. Kao dete, leta sam provodio na planinama Gruže i rečnim svodovima Ibra i Morave.
Gluma
Nisam nešto voleo školu. Vrlo sam rano zavoleo pozorište. Od malih nogu su me gurali u recitatorske sekcije, a prve glumačke korake napravio sam u Domu omladine. Tu sam mogao da doživim i ostvarim sve svoje sfere interesovanja. Bili smo momci koji su voleli muziku i cela moja ekipa bavila se notama. U Domu omladine rano smo počeli da se bavimo pozorištem zahvaljujući direktoru Mirku Đokoviću, koji je u velikoj meri uspevao da omladinu povuče sa ulice.
Prvi smo počeli da dela Ežena Joneska i Semjuela Beketa pretvaramo u predstave, koje na svojim repertoarima nisu imala ni profesionalna pozorišta. Iz Doma omladine su ponikle mnoge generacije umetnika, od muzičkih preko likovnih do glumačkih zvezda. Karijeru je tu započela grupa Smak, recimo. Oni su svirali u podrumu dok smo mi imali probe. Vikali smo na njih, a oni na nas, ali smo uživali u njihovoj muzici, kao i oni u pozorištu. Izašla je tu cela generacija glumaca Mirko Babić, Gorica Popović i ja, a posle nisam nešto mnogo pratio otkad sam se preselio u Beogradu.
Akademija
Sa 17 godina sam se već pojavio na vratima današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. I tu sam napravio nešto što je veoma zanimljivo. Pripremajući se za prijemni na Pozorišnoj akademiji, slušao sam na radiju veče poezije i snimio neku pesmu od tri strofe sa lepom radnjom. Baš mi je odgovarala, mada nisam znao autora. Na prijemnom izlazi koleginica ispred mene, i to uplakana. Šta je bilo? Nisu joj dali ni da nastupi jer nije znala autora recitala. Ja dolazim sledeći. Ulazim sav u šoku. Pitaju me šta sam spremio. Ne premišljajući se, kažem recitacija "Stanica" - jer se pominjala u pesmi - Slobodana Milenkovića. A to je moj prijatelj auto-mehaničar, nikakve veze sa poezijom nije imao! Hrabrost i dovitljivost su me sačuvali da budem primljen. Priznao sam sve tek na trećoj godini svojim profesorima. Mogao sam tek tada da ih zafrkavam i zbijam šale s njima.
Moja klasa
Imao sam sreće da studiram sa sjajnim ljudima. Nas desetoro je bilo na klasi Minje Dedića. Po ceo dan smo bili na Akademiji, gde smo radili, učili i družili se. Većina je bila iz provincije. Moram da pomenem troje kolega koji više nisu sa nama: Milan Erak, Zinaid Miki Memišević i Danilo Lazović. Klasići su mi i Irfan Mensur, Goca Marić, Boba Marković, Nada Blam, Zorica Mirković i Mira Ilić. Mi sa klase putovali smo uvek zajedno, i letovali i zimovali. Voleli smo da letujemo u Rovinju, gde smo iznajmljivali kuće na celo leto, a s obzirom na to da je Festival u Puli bio blizu, redovno smo ga posećivali.
Prvi posao
Prvu ulogu sam dobio već na trećoj godini studija. Nakon ispitne predstave zapazili su nas Mira Trailović i Ljubomir Muci Draškić i pozvali su me u Atelje 212. Odigrao sam tamo četiri ili pet predstava. Radio sam u nezgodno vreme. Spremio sam tri predstave koje su bile zabranjene. Nisam ni odigrao premijeru. Mislim da sam samo igrao "Žutu" dok Boro Stjepanović nije otišao u vojsku. Više sam provodio vremena na probama nego na sceni. To je bilo presudno da odem u Narodno pozorište, a zatim u BDP. Skrasio sam se, evo, u Pozorištu na Terazijama.
Mjuzikl
Na Terazije su me pozvali da igram u "Zanesenjacima". Igrali smo Zafir Hadžimanov i ja tu ulogu mladića, u alternaciji. Posle je došao "Splitski akvarel" i moja prva saradnja s Tanjom Bošković. Nedavno smo shvatili da je premijera tog komada bila pre 45 godina. Nas dvoje smo toliko godina već prijatelji i partneri. Posle su tu došli i Milenko Pavlov i Danica Maksimović. Nas četvoro išli smo iz predstave u predstavu, a i Terazije su se tada profilisale kao muzičko pozorište. Bili su tu i Ljiljana Stjepanović, Žarko Radić i Zlata Numanagić. Nastale su sjajne predstave "Moj dečko" i "Priča o konju". Tih godina prodavale su se karte, kao i danas, za sve predstave na početku meseca.
Soja Jovanović
I danas igramo "Neki to vole vruće". Prošao je vek od rođenja Soje Jovanović, koja je režirala tu predstavu. Moj prvi susret s njom je bio na snimanju filma "Osma ofanziva". Upoznao sam tada jednu prodornu ženu, koja preko megafona naređuje stotinama statista i glumaca u bosanskim planinama. Držala je sve kao veliki general. Umela je da vikne, ali i da se nasmeje i našali. Mislim da se njen glas čuo do Bihaća. Snimali smo u Bosanskoj Krupi. Igramo već 33 godine "Neki to vole vruće" i nadam se da će taj mjuzikl živeti još toliko. Ona je predstava za sva vremena. Kroz nju najbolje čuvamo ime Soje Jovanović.
Bule i ja smo dvojac koji igra od početka. Držimo predstavu kakvu je Soja zamislila. Ne igram više svoju ulogu, već jednu manju. Buletova uloga je drugačija, a moja je kontakt s Puslicom. Znate, nisam ja više u dobi kad čovek treba da igra ljubavnika mladim devojkama. Ukusnije je da tu ulogu prepustim nekom mlađem, sad igram nešto primerenije svojim godinama.
Sombor
Svoj profesionalni put odabrao sam upravo zbog pozorišta. Ono je deo mog života, a čovek, kada se školuje za glumca, radi to da bi igrao u teatru. U našoj profesiji morate da postanete poznati kako biste lakše doveli publiku u pozorište. Često sam putovao po Srbiji, a posebno mi je drago zbog toga što sam u somborskom pozorištu radio sa Ljubomirom Mucijem Draškićem. Tamo smo igrali kultnu predstavu "Pozabavi se Amelijom", koja je izvedena stotinak puta. Tanja i ja smo bili tu gosti. Otići u jedno takvo pozorište kao što je Sombor nema lepše za glumca. Ne znam grad koji više voli svoje pozorište. Dobili smo za taj komad silne nagrade, a tokom proba smo i živeli u pozorištu. Družio sam se tada sa bardom našeg slikarstva Milanom Konjevićem. Uživali smo da ga slušamo kad priča o umetnosti, ženama ili životu u Parizu.
Tanja Bošković
Tanja je fenomen. Mi dosta putujemo s našim kabareom i predstavom "Suze su okej". Na primer, ne znam osobu koja je veća zvezda od nje. Gde dođe Tanja Bošković, tu staje sve. Ona svojim prisnim odnosom prema ljudima sve iznenadi. Današnje zvezde vode telohranitelje, a Tanja ume s ljudima. Svi misle da je velika zvezda, a nije. Jeste, ali se ponaša normalno.
Lola Novaković
Pored Tanje, bio sam prijatelj i s Lolom Novaković. Ona nakon povratka iz inostranstva nije želela više da peva. Slučajno je ona postala zvezda predstave kojom smo otvorili novu scenu Terazija. Predstava se zvala "Dobra stara vremena", a ona je istorija naše muzike i niko ne bi mogao bolje da priča o tim vremenima od nje. Skupio sam hrabrosti da je pitam da se vrati i da ispriča svoju priču. Samo je rekla "vrlo rado". Bila je stalni gost predstave i imala je jedno 15 minuta prostora. Bila je duhovita i đavo, koji ume da se našali i na svoj račun. Kabare živi i danas, ali je bila velika čast imati tu i veliku umetnicu Lolu Novaković.
Televizija
Mnogo sam radio u pozorištu. Igrao sam 25 glavnih uloga u mesec dana. Mnoga snimanja sam morao da napustim i vratim se zbog Terazija. Nisam mogao ništa da radim izvan Beograd. Siniša Pavić je sve svoje serije snimao u Beogradu, pa sam uveče mogao da učestvujem u predstavama. Neke uloge su ostale iza mene, pa imam i tu stranu. Ostale su uloge u serijama "Dimitrije Tucović", "Bolji život", "Stižu dolari", "Metla bez drške", "Bela lađa", a poslednja je u sitkomu "Lako je Raletu". U životu mi ničeg nije žao. Mnoge stvari nisam želeo da radim, a ponosan sam na svaku ulogu i posao koji sam uradio.
Radovan Treći
Za televiziju smo 1978. godine snimili seriju "Čardak ni na nebu ni na zemlji", što je zapravo bio "Radovan Treći". Trebalo je da to igra Zoran Radmilović, ali se nije dogovorio s televizijom. Uskočio je Bata Živojinović. Dragan Nikolić je bio Jelenče, Ljiljana Lašić Georgina, Olivera Marković je igrala Rumenku, Milena Dravić Katicu, a ja Stanislava. Sačuvani su iz nje samo snimci pesama. Pevao sam s Gordanom Stojićević, a muziku je na stihove Duška Kovačevića napisao Vojislav Voki Kostić. Pevao sam: "Idem, draga, do Pariza, na nedelju dana, ali nemam pasoš, to mi je mana..." Serija je prikazana, ali je presnimljena. To je bolest televizije, jer je svoju istoriju izbrisala. Moglo je to da se spase. Serija nije imala uspeha. Svi su očekivali da bude "Radovan Treći" kao u pozorištu, ali to nije bilo moguće.
Mjuzikl
Sada sam upravnik na Terazijama, do novog konkursa. Pozorište na Terazijama je veliko blago ovih prostora i mora da se gaji. Vidim ga jednog dana s puno mladih. Teška su vremena za zapošljavanje. Muzičko pozorište je pozorište mladosti. Ona njemu daje duh. Mjuzikl zahteva zgodne mlade igrače, pevače i glumce.
Privatni život
Bez osobe kao što je Božana mnoge stvari ne bih mogao da prebrodim. Od nje sam uvek dobijao veliku količinu pozitivne energije i siguran sam da većinu svojih poslovnih uspeha njoj dugujem. Uvek je imala strpljenja za mene, a nije joj bilo lako. Božana je pedagog i zbog svoje profesije ima potpuno drugačiji život od mog. Morala je da ustaje rano, a odlazila je na spavanje sa mnom kasno. Mnogo štošta je u životu žrtvovala zbog mene, moje profesije, putovanja na koja sam odlazio i uvek sam se trudio da joj uzvratim na pravi način. Ako čovek nema zajedničke sprege sa partnerom, nema ni srećnog života. Srećan sam što mi se ona desila u životu. Naš brak je spasla ljubav prema kući. Trudio sam se da joj celog života vraćam istom merom. Poštovanje je ključ svakog uspešnog braka. Imali smo stabilnu vezu od godinu dana. Mi smo je ostavili iza sebe i posvetili se jedno drugom. Nismo imali dece. Jednostavno, takav je život. Čovek nešto dobije, a nešto gubi. Sigurno bismo bili mnogo srećniji da smo imali dece. Ali, ipak, mislim da je ljubav to prevazišla.
Poruka za kraj
O smrti ne razmišljam. Rasterećen sam nekih planova i razmišljanjima šta ću sutra. Živim intenzivan dnevni život. Idem u godine koje donose probleme. Mnoge greške su mi pomogle da promenim neke stvari u životu, ali nikoga njima nisam ugrozio.
Sad kad me pitate za najteže trenutke u životu, naravno da mi je najteže padao svaki odlazak voljenih ljudi. Tuga je deo života i nekad je neprolazna. I vratiću se sada na početak. Zapamtio sam ovo za ceo život - Mirko Đoković, koji nas je u Domu omladine pokupio sa ulice, umeo je da nam kaže: "Deco, ne arčite život, grickajte ga!"
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
Bonus video: