"MOGLI SMO DA ZAVRŠIMO U CRNOJ HRONICI" Anabelina ispovest: Pričali su da je Gagi trebao više da me TUČE Ovakvi su odnosi s MARKOM
Pevačica Anabela Atijas kaže da su njen bivši suprug Gagi, ćerka Luna i zet Marko Miljković bili na ivici da završe na stranama crne hronike u vreme kad su se u rijalitiju svađali pred milionskim auditorijumom, ali da su na kraju uspeli da se vrate na pravi put.
Atijasova je u najvećem paklu tokom njenog najtežeg perioda u životu bila ćerka Luna, progovorila je i o naslednoj bolesti, ali i tome kako su porodično uspeli da se vrate na pravi put.
- Kad sam ušla u rijaliti i ispričala svoju stranu priče o svemu iz mog braka, bilo je mnogo ljudi koji su govorili: "Ona je to zaslužila." Šta tačno? Kako je moguće da sam muža izazivala da me tuče? Pričali su da mi je potrebno gore i više, da je trebalo više nasilja da dobijem. Nijedna žena ne zaslužuje da je muž bije. Kako se to traži nasilje? Stanje u kom sam se nalazila kad sam bila s Lunom i Gagijem u rijalitiju je bilo neko ništavilo. To nisam bila ja. Boravak u tim uslovima nije bilo nimalo lak. Nema veze što je tu bila moja ćerka, emocije su se potpuno pojačale. Koliko god da sam zaboravljala na kamere, ego mi je radio. Bila sam kao pod dijagnozom i šifrom. Nisam volela sebe i to ko sam - priča Anabela na početku i nastavlja:
- Bez obzira na sve, ni s jednom ćerkom nemam odnos kao s Lunom. Nas dve smo veoma slične. Ne može da prođe dan da se ne čujemo i mnogo mi je teško palo što smo dozvolili da se onako vređamo pred kamerama. Bila je u paklu zbog toga što je bila između mene i oca. Njoj je bilo najgore, mi smo svi voleli nju, a ona je volela nas. Danas sam preponosna kako je smogla snage da iz svega izvuče najbolje. Danas je jedna normalna devojka i na to sam najponosnija. Mogli smo i gore da prođemo tada, svakog dana čitamo u rubrici crna hronika da se ljudi ubijaju u porodicama. Onda vam je sve jasno. Mi smo izabrali drugi put, izdigli smo se iz problema i nastavili dalje. Danas svi grlimo jednu devojčicu koja je rezultat ogromne ljubavi. Moja unuka Mia mi je maltene sve, rodila se iz Markove i Lunine veze. Zbog nje mi nije žao što smo prošli kroz pakao, a hvala bogu što mi je podario. Ona je bakina devojčica.
Atijasova kaže da je njena unuka Mia najviše zaslužna za to što se digla sa dna:
- Unuka me je digla iz teške depresije. Ležala sam cela pokrivena bez ikakve interakcije s ljudima. Onda sam razmislila i shvatila da moram da ustanem i promenim nešto u svom životu. Moja baka je prestala da radi da bi mene čuvala, da ne idem u vrtić. Do kraja je bila puna humora iako je bila bolesna, ali se šalila na svoj račun. Ustala sam i pokrenula se. Više se nikad nisam vratila na to depresivno stanje u kom sam bila. S Lunom i Markom je moj odnos bolji nego ikad. Družimo se non-stop, imamo poštovanje jedni prema drugima i to mi najviše prija.
Anabela za zeta Marka i ćerku ima samo reči hvale kad je njihov brak u pitanju, ali i roditeljstvo:
- Luna i Marko su od rijaliti-para došli do ozbiljnih roditelja, koji imaju najzdraviji odnos. Ja sam, kao majka i posmatrač, presrećna i šta bih tu mogla da još poželim? Oboje smo, jednostavno, vernici. Ako si vernik, ti ćeš oprostiti zar ne? To je prva stvar. Ako neko misli da majka i ćerka ne treba da pričaju, gde će duša tim ljudima? Je l' veruju oni u nešto? Ako su obe strane željne da poprave odnos, zašto takvi komentari? To je za aplauz. Ne samo nama, Marku, Luni i meni, već svakome na ovom svetu. Najlakše je odustati od nečega u životu i reći ja ovo ne mogu. Na nama se vidi promena nabolje. Mi smo sad u zdravoj sredini i tu nema zle krvi. Nas je samo progutalo nešto i dugo je trajalo. Bila sam ranjena, Luna isto, i okruženje nas je ubijalo u tom smislu. To nismo bile nas dve. Znam da mnogi žele da čuju da sam zla, ali ne. Bila sam samo mnogo loše, po sebe, pa po ostale. To su svi osećali, ali sam naučila na svim greškama, pa sam danas ponosna na ovo što sam sada i što smo svi mi porodično.
Pevačici je zbog velikog stresa nekoliko puta bilo narušeno zdravlje i operisala je tumor, a otkrila je da u njenom porodičnom stablu postoji još jedna nasledna bolest:
- Često se šalim na temu Alchajmera jer su mi baka i prabaka umrle od te bolesti. Ne treba se šaliti, naravno, ali to kažem u smislu da je lakše u životu kad neke stvari prihvatimo. Mojoj baki je doneo dobre stvari jer je zaboravila na tugu i bol. Imali smo neke teške situacije u tim trenucima, ona je otišla u miru jer je zaboravila te teške trenutke. Inače sam naučila da se više ne plašim smrti. To nije neki bauk, jednostavno, samo kažem neka ide po redu i to je sve. Poenta je da živimo kvalitetan život, strahovi su nešto najgore što možemo da imamo. Smrt je ništa u poređenju sa životom. Pakao, prema mom mišljenju, ne postoji. Pakao ili raj živiš. Zato težim ka tome da imam mir, da normalno dišem i da znam da je sve u redu.
Kurir.rs/Republika
Bonus video: