U ROVOVIMA DONBASA! MIHAILO MEDENICA NA PRVOJ LINIJI FRONTA! Srbin je brat, tačka! Rus će stati ispred, na metak, ne mari
Peski je selo. Dvadeset kilometara, možda više- možda manje, od Donjecka.
Ne znam, ne mogu da se orijentišem…
Daljine se ovde mere životima palih za njih, a metri, kilometri…baš ništa ne znače.
Peski je selo. Prva linija fronta. Zapravo, druga linija i ne postoji, sve u Donjecku, čitavom Donbasu, je linija fronta- prva! I krevet i grob jednako…
U komandi slavnog batanjona „Rus“ pomolili smo se u improvizovanoj kapeli, upalili sveće, čekali da dogore…
Otmeš malo mira za sebe i ne puštaš!
Gađaju zveri grad, bije na sve strane, no pobegneš u taj mir voštanice i ne daš ga, nikome…
– Vozilo čeka…- komandant je mirnim glasom tek spomenuo, ničega zapovednog u glasu prosede ljudine, nekadašnjeg oficira Sovjetskog Saveza, mada mu se godine ne vide.
Otkud mu vremena da stari, biće dana za to, valjda će biti?
Daj im Bože, molim ti se, divni su ovo ljudi!
Komanda je neko bivše preduzeće, rekao bih, liči.
Hodnici, kancelarije, stepeništa…kojima su do pre devet godina zvonili glasovi radnika, danas zvoni šapat vojnika.
Šapatom se govori, šapatom se razmišlja, šapatom se gleda, šapatom se šapuće…navikne se čovek da šapatom živi, glas je „kapric“ umirućih…
Pravo s vrata u vozilo ka liniji fronta, korak preko koraka, hitro, nema zadržavanja, razgledanja, šetnje do vozila, vremena za cigaretu…
Sve je linija vatre, sve je front!
Vozimo se kroz šikaru, žbunje, makiju…kroz sve što donekle štiti i maskira.
Klapara stara, neudobna mrcina, ali gazi, ide ko dečkić, ni ona nije imala privilegiju da ostari…
– Kad stanemo svi u liniju, razmak između svakoga po pet metara, bez priče, zastajanja, pitanja…biće vremena u rovu za sve…- kratko i sasvim jasno je proseda ljudina rekla šta je imala. Nem pogovora i nema rasprave, a i čemu?
Moj divni brat Aleksej je tu, ustupa mi što je više moguće prostora na neudobnoj klupi, moj dobri anđeo čuvar!
Mogao je svih ovih dana da bude gde drugo, da radi nešto preče ali ne- vazda je kraj mene, svoju je glavu založio za moju, ja treba da se vratim domu a on..?
Voleo bih da mogu, da umem da opišem tu ljubav braće!
Nema ovde lažnih osmeha i velikih reči što traju koliko se izgovore.
Srbin je brat, tačka! Rus će stati ispred, na metak, ne mari- Srbin je njegov krst.
Stigli smo, negde.
Vozilo u zaklon, koliko to može, a mi u poredak: pet metara razmaka, brzim korakom, bez priče, bez cigarete…
Ovo poslednje se odnosilo na mene. Da mogu bez prokletinja ali teško…
Kao da ih čujem iz džepa gde me kude i kunu što ih ne zapalim, jednu na drugu, po običaju.
Kamenita staza, stazica tačnije, između kuća.
Onoga što su nekada bile kuće malenog, bezimenog sela.
Imalo je i ime, no tad je bilo selo, sad je krajputaš nekdašnjem selu, šta će mu ime, koji namerinik da ga pomene..?
– Hajde, brate, još malo…- čujem mog dobrog Alekseja za leđima, ne okrećem se, držim poreda, barem se trudim no klizam po smrzlom kamenju, gledam u groblje kuća, zamišljam decu u dvorištu, starce nalakćene na ograde, dimnjake gde stenju nabrekli od vatre i dima.
Selo prva linija fronta- ništa tužnije!
Zveri su ubile bajku. Divnu rusku bajku…
Stižemo do rovova. Prošlo je nešto vremena, ili ništa..?
U mraku belasaju oči i ikona Sina Božijeg.
U potpunome mraku jasno se vide oči vojnika i ikona!
U rovu- ikona! Pa, ko može da pobedi ovaj narod, ko može da pobedi ovu silu koja je za sobom ostavila sve, sa sobom ponela- ikonu?!
Zbili smo se nekako, jedni o druge, o hladne zemljane zidove, svi pod ikonu.
Belasaju oči vojnika, miran i blag glas.
– Iz Donjecka sam, da, ovde od prvog dana davne 2014.- ne pitam ga za ime, pozivnoj, tačnije, ne treba mi, oči ratnika su ono naročito, rekoh već, imena su za neke bolje dane…
– Ovo je naša kuća, okućnica, hram, naše sve jer odavde branimo sve naših porodica, našeg naroda, svih naroda kojima su neki bezumnici jednostavno došli i zapretili: „Više ne postojite!“…- za očima još jedne, pa još jedne, i još jedne. Kao detinje- blage i ljubopitljive.
– Sve su to pogledi kućevnih ljudi, domaćina, očeva, sinova…onih koji su do juče na pragu, s osmehom, dočekivali ove što besomučno tuku vrh rovova, ka gradu…
– Čega da se plašimo kada je s nama Bog i mi sa Gospodom! Čega da se plašimo kad nikome nismo ušli u kuću i isterali žene i decu, pobili starce, već ne damo da to nama učine! Iza mene nije tuđina već moja zemlja, moja kuća, moja deca koja zaplaču kad čuju borbe ovde, kao što ja zaplačem kad čujem rakete kako nas preleću i padaju na grad, na decu nekoga od nas ovde…- jedina i neporeciva istina, reči ratnika, reči oca, reči muža…u rovu iskopanom do korena, njega ne daju, njega brane!
Tako Ruski, tako srpski!!!
– Imamo svega, hvala braćo…- nevoljno uzima i to malo što smo doneli na dar. Žele darom da uzvrate, osvrću se po rovu, ne hvataju da smo već darovani, ovde smo…
– Izvoli, brate, uzmi ovo, nek te čuva…- skida ševron (grb sa ramena) i pruža. Ševron sa likom Isusa Hrista.
Brigada „Rus“, poznata i kao brigada Svetog Arhangela Mihaila.
Ko to može ove ljude da pobedi, koja to sila može protiv sile vere..?
– Ne, ne, uzmi, molim te! Nosi ga i pominji nas, brate…- uzimam ševron, raspao bih se da nije ovih zemljanih zidova što me drže na okupu!
Čuvaj ih Gospode, oni čuvaju tebe za svakog od nas!
– Bez brige, mi smo tu, vi samo polako i pažljivo, ne mogu vam ništa…- poručuju dok se grlimo i mimoilazimo u ovom grobu i na ovoj Golgoti.
Dan zamiče, zveri ne staju ni čas, pršti svukud oko nas.
Noću se naročito pomame, noću se razbude, mrak je sila koja ih goni, mrak svakojaki…
U istom poretku odmičemo. Ni trunke straha, nema tog kuršuma koji će nas pogoditi jer brat Rus je stao ko raspeće…
Kasno je da odemo do manastira, a silno smo želeli.
Manstir je nedaleko od nekadašnjeg aerodroma, na liniji vatre, a u manastiru ikona Bogorodice, mirotoči.
Kasno je, suviše smo laka meta noću, kao da je danju šta drugačije..?
Stiskam onaj ševron, pominjem sve drage, žive, usnule…
– Idemo u kasarnu da se zgrejemo i popijemo čaj…- nemam ništa protiv, dobri moj Aleksej.
Iz onog vojnog vozila smo prešli u Aleksejev auto, zamičemo negde mrakom, nije to daleko no teško se stiže, putevi su sećanja, pa ko ih koliko pamti.
Kasarna je, naravno da neću napisati gde.
Čaj već čeka, dogreva se na bubnjari.
Miris lipe iz metalne šolje i borovine iz bubnjare- mir koji ne dam nikome!
– Dođi, brate…- poziva me Aleksej da izađem u hodnik.
– Dođi, vidi šta je Božija promisao i volja…- koliko sreće na njegovom licu, grč na mojemu.
Ikona je došla k nama! Mirotočiva ikona Bogorodice.
Sve što sam želeo od ovog dana bez kraja, od ovog dana beskraja…
Svi smo izašli u hodnik. Dugačak, memljivi hodnik.
Kao prvi hrišćani u katakombama spremni da postradaju za veru…
– Daj mi sveću, brate, drži ikonu…- ne znam ko mi je prišao, gledam ali ne vidim, uzeo sveću i polako prislonio ikon na grudi.
Meni, nedostojnom, poganom, nikakvome…meni toliki blagoslov…
Otac Petar čita molitvu, voštanice drže ljude, mene ikona Bogorodice, kao da sam list što je neko okačio o nebo, pribo ga zvezdama da ne padne, ništa ne osećam sem kako me ikona drži…
– U najtežim vremenima ikone mirotoče, daju snagu pravednicima, dokazuju da je Bog s nama, a kad je Bog s nama čega se plašiti?! Ko to može protiv Hristove vojske…- otac propoveda. Spustio sam glavu na mirisnu kedrovinu, šake pune mira, sliva se svud s ikone, pobrajam sva znana i neznana imena…
Plamičci voštanica na poklonjenju, saslužuju, svaki po svom poslušanju nekud se rastrčali zdiovima hodnika.
Dugačkog, mirisnog hodnika našeg „manastira“…
Vojnici prilaze, celivaju ikonu, otac Petar ih pomazuje i blagosilja.
Raspao sam se, kunem se! Večeras pomazani, već sutra možda…
Plačem za živima, ne valja, no braća su to, a ništa sem suza nemam da im dam.
Moja suza – suza svakog Srbina za bratom.
Večeras miropomazani, a već sutra, možda…ne daj Bože!
Raspao sam se. Ništa od mene nije ostalo sem šaka punih mira i otiska obraza na svetoj kedrovini.
I ne žalim. Tu treba da ostanem. U hiljade delića, da ih niko ne sakupi i sastavi. A, i šta bi sastavio…
I ovo slovo pišu te šake, mene još samo tamo kraj braće ima.
Povele su me voštanice. Zamonašile u manastru na liniji vatre…
Udavio sam se u toploj lipi, između obala metalne vojničke šolje, osedlah dim cepanica iz bubnjare, odoh nekud…
Bože, čuvaj ih, oni čuvaju tebe za svakog od nas.
– Brate, kasno je, idemo polako…- bih, dobri moj Aleksej, ali nema šta više da pođe za tobom.
Bože, čuvaj ih, molim te, oni čuvaju tebe za svakog od nas.
Vidiš na svakome lice deteta, nemaju kad da ostare, braća- raspeća…
(Mihailo Medenica)