U sklopu saborno-multilateralnog skupštinskog i postskupštinskog međusobnog napušavanja svih persona dramatis na srpskoj histeričnoj političkoj sceni, najbolje mi se dopalo Visoko Napušavanje Koštunice dr Vojislava, uz napomenu da je bivše Najviše Mesto napušeno zbog pogrešnih stvari, ali, jbg, napušavanju se u zube ne gleda.
Stotinama sam puta napisao - i hiljadama puta bio napušen zbog napisanog od strane Euromahale i takozvane građanske Srbije - da moja neznatnost Visoko Mesto vidi kao stečajnog upravnika, kao nekog ko već deceniju vadi trnje iz mindže opustošenja koje je zakuvao Prvopotpisani na peticiji za nedavanje Kosova.
Sad će građanska Srbija i Euromahala ponovo da graknu: ali bilo je stoput bolje za Koštuničinog vakta. Ne kažem da nije, ali je bilo „bolje“ onako kako je prvi stadijum raka stoput bolji od terminalnog. Visoko, naime, Mesto nije prokockalo šansu kakva se Srbiji daje jednom u sto godina - mada je činio sve što je u njegovoj moći da bude prokockana - tu je šansu prokockao Prvopotpisnik tako što je Srbiju - nakratko probuđenu iz vekovne omađijanosti i letargije - mic po mic vratio na fabrička klerofašistička podešavanja, doduše „s ljudskim likom“.
Uprkos tome, Koštunicu aboliram od svake odgovornosti - naravno, čisto deklarativno, ne bi vredelo ni da ga optužim, jer rečeni lebdi visoko iznad zakona u koje se kleo - zato što je Srbija (svih boja) debelo zaslužila sve što ju je posle snašlo i sve što će je snaći.
Petooktobarski je prevrat bio seljačka sapunska opereta, u kojoj su jedinu dramsku (posle i tragičnu) ulogu imali Zoran Ðinđić i još dve-tri osobe. Svi ostali „dosovci“ - koje ovom zgodom saborno nabijam na qwrz - nisu ni pomišljali na modernizaciju i reforme, hteli su (i nakratko dobili) isto ono što su i Miloševićevi satrapi, dakle laki keš, slatki život, doduše s „ljudskim likom“.
Iako je već šestog oktobra bilo jasno da je Koštunica rezervni čaršijski Milošević, iako se posle godinu i po dana videlo da će Ðinđić biti streljan, iako su pred očima javnosti tekle tonske, tehničke i čitajuće probe atentata, iako su svi tragovi zaverenika vodili u Koštuničin kabinet, nikome od „revolucionara“ nije palo na pamet da se zapita nije li možda bolje ubiti Koštunicu nego dopustiti da Koštuničini saradnici streljaju Ðinđića i tim činom Srbiju (možda i zauvek) vrate u pretpolitičko stanje. (Sada je na potezu UBPOK-ova konraminority report jedinica, koja treba munjevito da reaguje i spreči atentat u prošlosti.)
Kao što istoričarima serbskim koji trabunjaju o sjaju i slavi srpske istorije uvek kažem jedite govna, trenutno stanje je suma srpske istorije, tako bajagi demokratskim politikantima koji nariču da je Vučić zarobio državu i ukinuo slobode takođe kažem jedite govna, da ste bili demokrati i da ste bili slobodni, niko vam ne bi mogao ništa, bili biste jači od sudbine. Ovako vam je Vučić sudbina.