U Srbiji živi oko 18.000 beskućnika, a čak četvrtina su deca ispod 14 godina. Najviše ih ima u Beogradu – oko 7.000. Zbog oštećenog fizičkog ili mentalnog zdravlja, psihoaktivnih supstanci, porodične situacije, neretko i nasilnih odnosa, biraju da žive na ulici, iako formalno imaju dom.
Na ulici su često i mladi bez roditeljskog staranja i bivši zatvorenici. Nekadašnji beskućnik Aleksandar Gvozdenović objašnjava kako se stigne do ulice i koliko je teško skloniti se sa nje.
Većina se pita – kako neko uopšte postane beskućnik. Veoma lako, lakše nego što mislite, kažu oni koji su ostali bez ičega. Mnogo je puteva do ulice – nekoliko neplaćenih rata kredita, bolest, razvod, alkoholizam, droga ili neka lična bol. A samo retki uspeju da se spasu.
Pre tačno 10 godina, 12. aprila, Aleksandar je odlučio da napusti dom. Skoro šest godina proveo je na ulici.
"Tada je alkohol pobedio. Otišao sam od kuće, da li sam pobegao, da li sam otišao, uglavnom sam ostavio zatvorena vrata za sobom – majku, prošlost, sećanja. Jednostavno, zavaravanje problema, prebacivanje problema na druge, pravdanje samog sebe", kaže bivši beskućnik Aleksandar Gvozdenović za RTS.
Na ulici je proveo 2.060 dana. Najteža su, kaže, jutra.
"Kada ste beskućnik u društvu ostalih beskućnika, totalno je nebitno da li ste i koliko ste obrazovani, koje ste vere, religije, bilo čega. Svi smo mi u tom trenutku isti. Delimo iste probleme, iste padove, gladi, zime, jutra. Jednostavno sve maske padaju", ističe Gvozdenović.
Bilo ga je, kaže, sramota susreta sa ljudima koje poznaje. Ipak, postoje oni kojima ste uvek isti.
"Bili smo i cimeri, igrali smo zajedno. U vojsci smo bili zajedno. Provodili smo vreme po raznim turnirima u malom fudbalu, imali smo isto društvo. Znate, kad vidite tog čoveka na ulici i u očima mu vidite da očekuje neku pomoć od tebe. Teško je bilo shvatiti da je to taj Sale koga si znao – prelepi, maneken, dobar golman, vrhunski čovek. Nisam verovao da će baš pasti na takve grane, ali život je čudo i možda je i moralo baš to da se desi", govori njegov prijatelj Alen Tupajić.
Reči im, ističe, nisu bile potrebne.
"Jednostavno sam ga odveo kod sebe, seli smo i ćutali smo", rekao je Alen Tupajić.
Nažalost, kaže, malo je onih koji se vrate na pravi put. Osim volje, potrebna je i sreća, ali i još nešto veoma jako.
"Ljubav. Na kraju ili na početku, kako već, to je nešto što je prelomilo. Imam ženu koju volim, verovao sam da će mi se vratiti. Imam prijatelje koje volim i koji mene vole, kako se na kraju pokazalo. I imao sam, baš zbog njih, dovoljno razloga da ustanem i da sednemo negde ponovo na nekim pravim mestima i da damo nekim drugim ljudima nadu da to može", poručuje Gvozdenović.
Danas ima dom, posao i piše knjigu "Sa margine u visine".
Ne stidi se ničega jer, kaže, nije bitno koliko puta padneš, nego koliko puta ustaneš.
Kurir.rs/RTS