Reče predsednik države da nije vreme za izbore, ali da je izgubio poverenje u socijaliste. Da nije vreme za izbore, to mogu da se složim. Situacija u svetu je kao u devetom krugu pakla, što bi se reklo, ostalo nam je još samo Lucifer da nam se obrati. U takvoj situaciji izbori mogu samo dodatno da nas gurnu ka đavoljem kazanu. No, jednako tako može i da nam bude ukoliko izbora ne bude, jer raditi s nekim u koga poverenja nemaš, a nemaš ga jer ti koalicioni partner kao na tacni servira razloge zbog kojih je daleko pametnije da se sadašnji saziv parlamenta raspusti, nije posao u kom ima sreće. Još od predizborne kampanje, u kojoj su drugovi socijalisti igrali na emociju naroda podržavajući snažno prorusku retoriku i lansirajući krajnje neodgovorne izjave da bi se dodvorili biračima, jasno je bilo da će ovaj saziv parlamenta, pa i Vlada koja je od strane te prilično nevoljno sastavljene većine izglasana, biti u problemu. Nije to samo problem poverenja, već je koren mnogo dublji. On je suštinski i bazira se na konceptu politike koji se zastupa. Vučić zahteva u teškim vremenima čeličnu odgovornost, a to znači da će pristati i da našteti sopstvenoj stranci, pa i svom rejtingu, samo da država ne bude u problemu. Zar zaista mislite da i on nije mogao u kampanji da priča kako jedva čeka da hlebom i solju dočeka Ruse kod Kladova, pa čim pređu Dunav, zajedno s njima da krene u oslobađanje KiM? Naravno da je mogao, samo što bi to bilo pogubno po zemlju.
Da budemo do kraja otvoreni, socijalisti, novi ili stari DSS, POKS, Dveri, Zavetnici, svi đuture su mogli da lupetaju kao maksim po diviziji šta god su želeli u kampanji, jer za razliku od Vučića i SNS, oni nemaju ama baš nikakvu odgovornost.
Na Vučićevoj grbači se lomi sve ono neodgovorno što ove lažne patriote učine. Nijednu neodgovornu izjavu Ivice Dačića u svojstvu ministra spoljnih poslova Zapad neće zameriti Dačiću, već Vučiću. Dačić će korist dobiti tako što će se takvim izjavama dodvoravati biračima, a Vučić će trpeti štetu jer će oni od kojih nam umnogome život zavisi čerečiti njega i vaditi mu mast. Da ne govorim o tome što će jedan deo birača čak reći da je Vučić suviše mlak, a da je Dačić pravi junak jer je sasuo u lice nekom zapadnom diplomati ono što svi volimo da čujemo. Pošteno, zar ne? O gospodi koja glume patriotsku opoziciju ne bih trošio reči. Ti ljudi su tokom sednice u vezi s Kosovom i Metohijom pokazali ko su i šta su, a posebno su pokazali svoje namere. Reč odgovornost kod njih ne postoji.
No, vratimo se na socijaliste i Dačića. Dakle, hajde što se na kvarno i bez trunke odgovornosti ulizuju biračkom telu, ali kad dođe do krize ili do nekih teških situacija u kojima bi, logično, zar ne, trebalo da brane vlast kojoj i sami pripadaju, a posebno onog ko im je uopšte omogućio da budu deo vlasti, njih nigde nema. Sede po strani, pomalo dobacuju i prave se mrtvi. Čekaju da vide kom će se carstvu privoleti. Bilo mi je bilo odvratno da ih gledam, dok su se poslanici „Jana koalicije“ (DSS-POKS-Dveri-Zavetnici) sa sve Narodnom strankom spremali da prave cirkus i da fizički nasrnu na Vučića, kako sede i ne miču se, gledaju u telefone i prave se kao da se ništa ne događa. Kad se dele funkcije i javna preduzeća, tada ne može da se živi od njih. Zato, apsolutno je razumljivo što je Vučić u potpunosti izgubio poverenje u njih. Što se mene tiče, nikad ga nisam ni imao, a sasvim sigurno ni većina mojih prijatelja i kolega u SNS.