MAJKO, NEMOJ IZAĆ' IZ GROBA Ovo je govorila žena koju je zemljotres zatekao na groblju! Priče o katastrofama u bivšoj Jugoslaviji
Zemljotres u Kraljevu 3. novembra 2010. godine, magnitude 5,4 stepena, jedan je od najsnažnijih zemljotresa koji se poslednjih godina dogodio u Srbiji. Udar je zabeležen u 1.56 sati noću, dok je većina spavala. Dve osobe su poginule, a oko 180 njih je povređeno. Ipak, šteta od zemljotresa bila je ogromna - neki vid oštećenja pretrpelo je oko 16.000 kuća, 8.500 stanova, 33 škole...
Na našim prostorima, to jest na prostoru bivše Jugoslavije, ovaj zemljotres nije bio najjači. To mesto pripada zemljotresu koji je pogodio Crnu Goru.
CRNA GORA
- Dana 15. aprila u sedam časova i 20 minuta katastrofalan zemljotres jačine devet stepeni Merkalijeve i šest i po stepeni Rihterove skale zadesio je Crnogorsko primorje. Za nekoliko sekundi udar stihije protutnjao je od ušća Bojane do Bokokotorskog zaliva, na prostoru od 100 kilometara. Zemljotresom je pogođeno 400 naselja, u kojima živi oko 100.000 ljudi. Bio je to neprijatelj kojem se nije moglo oružjem suprotstaviti. U opštini Bar naređena je opšta mobilizacija građana od 16 do 60 godina. Po toj naredbi žitelji ove komune odmah su se prijavljivali štabovima civilne zaštite u mesnim zajednicama, a zaposleni su bili dužni da dođu na radna mesta. Naredbom o mobilizaciji je precizno rečeno da su svi građani obavezni izvršavati zadatke koje im daju savet i štab civilne zaštite, a samoupravni organi u radnoj organizaciji. Primenjena je, kako se to stručno kaže, kompletna šema opšte narodne odbrane - navedeno je u reportaži Televizije Beograd snimljenoj neposredno nakon zemljotresa.
Kako je već pisano, u potresima je stradalo 136 osoba - 101 u Crnoj Gori i 35 u Albaniji. Stradali su gradovi: Ulcinj, Bar, Petrovac, Budva, Tivat, Kotor, Risan i Herceg Novi. Potres je ostavio pravu pustoš za sobom - stradalo je 250 manjih i većih naselja sa preko 60.000 zgrada, oštećeno je 540 spomenika kulture, tridesetak škola i veliki broj hotela i odmarališta, razoreno 544 kilometra puteva... Računa se da je toga jutra 80.000 žitelja Crnogorskog primorja ostalo bez krova nad glavom... Teško su oštećeni stara zdanja i tvrđave u Kotoru, Budvi, Herceg Novom, Baru i Ulcinju. Od 400 građevina u Starom gradu u Budvi, na primer, samo osam je ostalo neoštećeno.
U Saveznoj skupštini SFRJ posle zemljotresa u Crnoj Gori donet je zakon koji je obavezivao zaposlene u svim jugoslovenskim republikama da narednih deset godina izdvajaju deo plate za obnovu Crnogorskog primorja. Posle osam godina od ovog su odustali Slovenci i Hrvati, naredne godine to su učinile i Bosna i Hercegovina i Makedonija, a jedino je Srbija svih deset godina izmirivala svoje obaveze prema Crnoj Gori.
GRAD NA VARDARU
Drugo mesto na listi najjačih zemljotresa zauzima onaj koji je pogodio makedonsku prestonicu 26. jula 1963. i u kojem je stradalo više od 1.000 ljudi.
- Grad na Vardaru, Skoplje, leži u ruševinama. Ranjen, teško ranjen. Više hiljada mrtvih i povređenih, prema prvim vestima, strahovita su posledica zemljotresa koji se dogodio u pet časova i 17 minuta, stravičnog jutra, što iznenada, za 15 sekundi, donese najveći bol čitavoj zemlji. Katastrofa je zadesila Skoplje, tragedija je zadesila sve naše ljude - pisala je Borba 27. jula 1963. u tekstu pod naslovom "Katastrofalan zemljotres u Skoplju":
- Dok su stanovnici grada još spavali ili se pripremali za posao u fabrikama i preduzećima, dok su žene polazile na pijacu ostavljajući decu u postelji, zemljotres je u trenutku pretvorio Skoplje u ruševine smrti i užasa. Nekoliko minuta kasnije, kada su se razredili oblaci prašine, Skoplje je pružalo stravično bolnu sliku.
Borba dodaje da "čitav blok višespratnica na Trgu slobode više ne postoji".
- Porušeni su Dom JNA i hotel "Makedonija", potpuno ili većim delom srušeni su gimnazija "Cvetan Dimov", pošta kod železničke stanice, Jugobanka, zgrada Skopskog univerziteta, prepolovljena je železnička stanica, srušeno je i oštećeno oko 80 odsto zgrada. Tek otvoreni, četvorospratni hotel za samce, radnike građevinskog preduzeća "Beton", mahom mlađih ljudi, našlo se ispod blokova betona. Teško je i nemoguće u sadašnjem času potpuno prikazati šta je ostalo od ovog divnog grada. Ali zna se ono najgore: Skoplje praktično više ne postoji onakvo kakvo nas je uvek gostoprimljivo dočekivalo. Većina zgrada porušena je ili oštećena. Grad je bez čitavih blokova kuća, bez vode, bez struje, bez hleba, bez telefonskih veza. Skoplje je, iznad svega, bez brojnih svojih sugrađana. Izgradićemo novi, lepši grad, ali će uvek ostati u sećanju ovo tragično jutro, koje je unelo tugu i suze u oči čitave nacije - piše Borba.
"DOBROVOLJCI, NAPRED"
Treći najsnažniji zemljotres dogodio se u Pokupskom 27. oktobra 1909. Broj žrtava nije poznat, ali je ovaj zemljotres značajan po tome što je hrvatski geofizičar Andrija Mohorovičić proučavajući ga zaključio da seizmički talasi putuju različitim brzinama dok prolaze kroz različite slojeve Zemlje. Njegov uvid doveo je do otkrića granice koja razdvaja Zemljinu koru od omotača Zemljinog jezgra, koja se po njemu naziva Mohorovičićev diskontinuitet ili Moho-granica.
Četvrti po snazi potres dogodio se u Banjaluci 27. oktobra 1969. godine. Kako je navedeno u filmu "Čovjek kad zemlja drhti" Televizije Sarajevo, "jugoslovenski grad koji je građen vekovima srušen je za najviše 25 sekundi".
- Išla sam svojoj majci na grob, kao i svaku nedelju. Odnela cveće i sveće, zapalila, sela kraj njenog krsta i tu sam plakala. I uvek kažem, da mi je da se zemlja otvori, majko, da ti vidim lik. Kad sam to izgovorila, tako je ispod mene zatutnjalo i trese. I čujem u grobu. Ja sam se prepala, skočila sam i uhvatila se za krst. I kažem, majko, oprosti mi što sam ti grešila, što ti uvek dosađujem i dolazim. Mene je tad oborilo dole, tako je lupilo da me je svu kontuzovalo. Tu sam ležala i kažem: Eno kuma Stojana, spomenici padaju. Majko, nemoj izać, nikad ti više neću doći da plačem - ispričala je u tom filmu jedna žiteljka Banjaluke.
Među svedocima događaja koji su pričali u filmu je i jedan oficir JNA.
- U tom momentu svi smo istrčali napolje i neko od starešina je uzviknuo: "Ode nam Banjaluka". Tog momenta nekome je palo na pamet da predloži da bi bilo najbolje da se tenkovima ide u grad. Ja sam poleteo ka borbenom vozilu i prvo što sam uzviknuo: "Dobrovoljci, napred!" Jedan detalj je interesantan, da su nam građani koje smo sretali vikali: "Bravo, armija", da nam je to dalo još podstreka - rekao je on.
Kurir.rs/Andrija Ivanović