FAMOZNO SVETISLAV BASARA: SAJAMSKA EPIFANIJA / Odlomak iz romana, nastavak iz jučerašnjeg broja /

Marina Lopičić

Osana, osana koji dolazi i koji pojma nema kud ide, uzvikivahu egzaltirane snaše, tetke, strine i kurave dok na svečanu povorku - naročito na Tadića - kao latice ruža padahu rumunske gaće natopljene vaginalnim sekretom i kineski brushalteri (sa upisanim brojem telefona) koje s takozvanih sajamskih prstenova bacahu razdragane dromfulje, raspuštenice i udavače.

Nadiraše velikodržavna procesija ko Drinska divizija drugog poziva, tlo se tresijaše, uši otpadahu, Tadić pak blagosiljaše, posrbljavaše sve pred sobom i udaraše pečat našeg identiteta na sve što dotakne, dok u pozadini - demonstracije sile i slave radi - po rekama vaginalog sekreta koje proticahu između štandova plovljahu krstarice i razarači Ratne mornarice Republike Srbije na putu ka izlasku na more.

Mic po mic, procesija se približi primerku Deretinog štanda, obuze me strah i drhtanje, preplavi me osećanje numinoznog. Opsetih se, srećom, riječi 2. knjige Mojsijeve (33:22-23), dok moja slava bude prolazila, staviću te u pukotinu u steni i zakloniću te svojom rukom dok ne prođem. Posle toga ću skloniti svoju ruku i videćeš me s leđa. Ali moje lice ne može se videti, pa izuh obuću svoju, sakrih se iza štanda da bih zguza pogledao nevidimu silu, slavu i neopalimu guzicu.

I opet imađah šta videti. Silu i slavu prezidencijalnu kako prolazi kao obličje ovog sveta čim iskorači iz takozvanog en facea.

Videh da su Tadić i procesija uzdužnim presekom saborno raspolućeni na spreda i zguza.

Spreda u odelima nacističkog šnajdera Huga Bossa kupljenim od šanera, zguza gologuzi, ogrnuti težinjavim oplećcima.

Spreda, en face, za kamere - i za javnost - u skupocenim (šaniranim) cipelama Bruno Magli, zguza, od brida stopala pa do ispucalih peta u neštavljenim opancima, takozvanim krmećacima.

Nadirahu Tadić i velikodržavna svita, kolektivno škrofulozni, dupeta saborno prekrivenih gnojavim čirevima veličine (i boje) mušmula, a nad slavom i silom besramne povorke uznosaše se anđeo Ðinđićeve smrti vitlajući ognjenim mačem.

G. Kapisoda sasluša priču, prekrsti se, pa reče: Margita, gde je Ćulum, šta je s njim, jeste li ga zvali? Jesam, reče Margita odnekud iz mutlaka, mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.

G. Kapisoda potom strusi whiskey i nastavi sagu o povratku korijenima.

Po beogradskim kuloarima i prčvarnicama se priča da sam se posle decenija provedenih u gurbetu, iliti po novom u dijaspori, zauvek vratio u Srbiju da bih umro na rodnoj grudi. Nonsence! U Srbiju sam se vratio da doslužim kaznu. Kažnjavanje je počelo već na aerodromu. Samo što izađoh iz aviona, upadoh u sačekušu. Posle sedamdeset i jedne zarez nešto godina zakoračih na tle Srbije i odmah mi bi jasno koliko sam pametno postupio kad sam 51. sa Stojkovićem glavom bez obzira pobegao iz Srbije, da bih posle samo nekoliko sati, ne više, pojmio da sam s tačke gledišta moje struke, onkologije - ali i drugih grana medicine, naročito psihopatologije - još razboritije postupio kad sam se podstarost zauvek vratio.