PETAR I NADA SA TROJE DECE NAPUSTILI AUSTRALIJU I DOSELILI SE NA ZLATIBOR: Prevrnuli nebo i zemlju da dođu u Srbiju! Ovo presudilo
"Sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije", odavno je napisao Aleksa Šantić u svojoj pesmi "Ostajte ovdje", a upravo to su reči uz koje su Nada i Petar Ninković pokupili decu iz Australije i doveli ih da rastu i oblikuju se u Srbiji, uz tradiciju, kulturu i zdravu sredinu.
Nada je rođena u Livnu, a suprug u Zenici, a zbog ratnih dešavanja izbegli su iz Bosne i Hercegovine. Od tada je trajala čežnja za domovinom.
- Upoznali smo se u Australiji. Izlazili smo na ista mesta, jer tamo je jaka srpska zajednica i Srpska pravoslavna crkva, tako da se sve generacije dosta čvrsto drže zajedno. Uskoro je porodica postajala sve jača, prvo smo dobili Anastasiju, koja sada ima 16 godina, zatim Sofiju (10), i najmlađeg Milenka (8) - počinje Nada priču za Alo.
Međutim, ljubav prema Balkanu, tradiciji, druženju i želja da žive u slobodnoj Srbiji tinjala je u njima sve vreme.
- S obzirom na to da smo mi otišli sa ovih prostora na silu, da smo nasilno otrgnuti, uvek je u nama ostala da tinja ta žudnja za zavičajem i Balkanom. Pokušavali smo u nekoliko navrata da se vratimo, ali uvek smo odustajali. Kroz koronu smo se probudili, kada su oni počeli da uvode neke strašne mere, kada je ljudski integritet toliko bio narušen da smo shvatili da ne želimo i ne možemo više da budemo tamo.
Upravo su korona i gradski život tokom pandemije pomogli da za svoje novo sedište izaberu Zlatibor.
- Rešili smo još 2020. godine da se selimo, a tek 2021. u avgustu smo uspeli. Jedva smo izašli iz zemlje, morali smo da prevrnemo i nebo i zemlju. Ali to i jeste osobina našeg naroda, mi smo snalažljivi i želeli smo da i deca to osete, tu našu srpsku crtu, želju, snagu, borbu za život, da ne posustaju pred preprekama, već da traže način da se izbore za sebe.
Kao nagradu za tu borbu dobili su slobodu, svež vazduh, zdrav život i jači karakter, a zvanično su postali državljani Republike Srbije pre mesec dana.
- Ovde imamo pravu slobodu, za početak slobodu kretanja, da ja mogu da budem mirna kada moje dete izađe iz kuće, što je tamo bilo misaona imenica. Sada najstarija ćerka ide u srednju školu u Užicu, ima svoje društvo, srednja Sofija ima 10 godina, ona je emotivac, princeza, teško joj pada kada nešto ne ide, ali ima dobre drugare, ima jako dobru učiteljicu, tako da i ona uspeva da se izbori.
Najmlađi Ninković, osmogodišnji Milenko, najteže je podneo selidbu, jer je najlošije znao srpski, ali već i on ulazi u štos.
- Milenko sada trenira fudbal, svi idemo i na boks, iako mu je bilo najteže, sada je dobro - kaže Nada i zaključuje:
- Glavna poruka u svemu ovome je: možeš da imaš sve, ali kada shvatite koji su naši koreni, koliko je jaka i lepa naša tradicija, ne možete da trpite tuđe. Ja sam želela da deca odrastaju na našem podneblju, istina je da tamo ima svega, ali i dalje je kod nas mnogo humanije. Želja nam je da se koreni održe, da poštuju tradiciju, da sada steknu taj naš duh. Nema tamo takvog drugarstva kao kod nas, pogotovo na selu, da dele užinu, da se i potuku i pomire za pet minuta.
Deca će možda otići, ali ostaće Srbija u njima
Kako je Nada ispričala, nije im uvek lako, ali sav trud je vredeo.
- Nekada je teško, ovde nije sve sređeno koliko tamo, ali ima dušu. Naš biznis tamo još uvek radi, rade moj muž, njegov brat i majka, ali ja se ne vraćam. Čak i za taj posao je naš dolazak bio veliki rizik - prepustiti sve menadžeru, a otići toliko daleko - nije nam bilo svejedno, ali sloboda nam je bila najvažnija - kaže Nada.
(Kurir.rs/Alo)