Na pomen reči „srušiti“, bilo koga, bilo šta (osim dotrajalog Savskog mosta), Srbi muškog pola ovlaže, a Srpkinjama se, da prostite, digne. Ili je obratno. Ajmo, ajde, svi u napad. Znate priču. E, sad. Aktuelno, već desetogodišnje „rušenje“ Vučića je četvrto - verovatno će biti i najduže - rušenje u najnovijoj istoriji Srbije prebogatoj rušenjima, pučevima, jogurt revolucijama i svakovrsnim prevratima.
Najduži period „između dva rušenja“ bio je za SFRJ-otovog vakta. Ne zato što je manjkalo „političke volje za rušenje“ - o ne, Srbija se umirit ne može - nego zato što je već sama pomisao o rušenju najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti uterivala strah u kosti eventualnih rušilaca.
Evo hronologije: najpre se rušio Milošević, onda se rušio Ðinđić, pretposlednji je rušen Tadić, uz napomenu da je rušenje Miloševića bilo jedino (verovatno i poslednje) iza kojega je stajao provizoran plan šta izgraditi posle Miloševićevog strmopizda.
Budući da je rušiti lako, a da graditi podrazumeva napor (i odgovornost), vrlo brzo se stekla saborna politička volja da se sruši Ðinđić. Ponoviću po stoti put: Ðinđić ne bi mogao biti srušen (i ubijen) - bar ne tako brzo i ne tako lako - da njegovi prirodni neprijatelji (imena i prezimena poznata redakciji) nisu našli protivprirodne saveznike u Ðinđićevim prirodnim, ali lažnim prijateljima, koji su - nezadovoljni što svi do jednog nisu postali direktori i ministri i što Ðinđić nije dozvoljavao lopovluk - potpomogli „rušenje“ i tako utabali put kolektivnoj propasti.
Tadić je izvukao istorijsku pouku, pa je nakon instaliranja u Prezidencijalni korak, strogo vodio računa da ne čačka mečku u mindžu, da pomno - na sve četir’ strane - osluškuje šta bubanj cincarsko-kalburske čaršije kaže, da ne talasa, ne sere po narodnom dvorištu, da se „istorijski miri“ i da šprica kokoške.
Kolikogod JexS bio oprezan, istorija se (po ko zna koji put) ponovila. I to na isti način. JexSovi prirodni neprijatelji, tadašnji radikali - transformisani (po Tadićevoj ideji) u naprednjake - našli su saveznike u Tadićevim prirodnim (lažnim) prijateljima i strmopizdili Tadića bez ikakve ideja - šta posle.
„Samo da Tadić ode“, tako su govorili korifeji „građanske Srbije“ (koristim priliku da je saborno nabijem na qwrz). I - šta? Kad je Tadić, sav onako temeljno srušen, otišao, usledilo je ono što je moralo uslediti kad se saborno ne zna kud se udara i šta se hoće.
Kajmak je pokupio onaj ko u takvom ambijentu zna šta hoće. Nastupilo je Carstvije Vučićevo, kome - ako ga Ćuta i Mica ne sruše - neće biti kraja. To carstvije uopšte nije po mom političkom ukusu, ali mi pruža određene satisfakcije, pre svega izvesno seirenje nad kosmičkom nelagodom euromahalskih tutumraka, koji su najpre rušili Ðinđića, potom Tadića, da bi, kad su pomenute srušili ne pitajući se „šta posle“, stali da jauču „ovo ovako nikada nije bilo“. Opet prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.