Koja je pozadina konflikta u južnoj sprskoj pokrajini i odgovornost bivše vlasti koju je predvodila Demokratska stranka, za mnoge aktuelne političke aktere niti je nepoznanica, niti je upitna. Koliki je, zapravo, bio uticaj Tadićevih demokrata na scenario koji je usledio nakon 2008, vidi se i danas kada su pritisci koji dolaze od strane Albanaca sve jači.
Da je DS bila neposredan i direktan saučesnik i pomagač Evropskoj uniji na projektu uspostavljanja nezavisnog Kosova, očigledno je: od prihvatanja Euleksa do sporazuma koje je prethodna vlast potpisala sa Prištinom, rukovanja sa tadašnjim kosovoskim premijerom Hašimom Tačijem, sve to predstavlja put koji je prethodna prošla vlast prešla u predavanju Kosova.
Analiza pred vama predstavlja autorski tekst dvojice stručnjaka, dr med. Aleksandra Kobilarova i prof. dr Rastislava Stojsavljevića, koji su na detaljan način, vrativši se 15 godina unazad, pokušali da objasne hronološki kako smo dospeli u poziciju u kojoj smo danas.
Rukovodstvo Srbije je 2008. ignorisalo samoproglašenje nezavisnosti od strane Albanaca
U proleće poslednje godine XX veka, padale su bombe po celoj Srbiji. To je bio uvod u nasilno odvajanje jednog dela međunarodno priznate države i u ostvarenje vekovnog sna Albanaca o „Velikoj Albaniji“. Isto u proleće, pet godina kasnije, albanski ekstremisti uništavali su srpsku versku i kulturnu baštinu, srednjovekovne manastire i crkve i opet ubijali i proterujući nedužni srpski živalj uz paljenje preko 800 kuća. Iako su međunarodni faktori bili iznenađeni i zgroženi očekivali intervenciju Srbije, tadašnje rukovodstvo je imalo procenu da ne treba da uradi ništa i nije reagovalo na pogrom.
A onda na današnji dan 2008. godine pogaženo je međunarodno pravo. Albanci u Prištini su na specijalnoj sednici privremene skupštine proglasili nezavisnost bez odobrenja matične međunarodno priznate države, bez referenduma i odobrenja Ujedinjenih nacija. Pravdajući ovim činom sve zločine nad srpskim stanovništvom koje su uradili vekovima unazad, zakucali su prvi ekser u kovčeg međunarodnog prava i nepovredivosti granica država. Suprotno rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, većina članica Evropske Unije i NATO pakta priznala je teritoriju Kosova i Metohije, kao nezavisnu državu. Ovim činom materijalizovano je uništavanje Srbije iz vazduha 78 dana, ubistva i proterivanje civila.
Tadašnje rukovodstvo Srbije bukvalno je ignorisalo dešavanja, samoproglašenje nezavisnosti koje su sproveli Albanci u Prištini kao da je čekalo da se u Srbiji tada završe predsednički izbori 2008. godine. U narednih nekoliko godina, broj država koji je priznao nelegalno i jednostrano proglašenje naše južne pokrajine premašio je trocifren broj. Bilo je samo pitanje vremena kada će tzv. Kosovo dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama i drugim najvećim svetskim organizacijama. Ovim postupkom otvorena je „Pandorina kutija“ za brojne slične slučajeve u svetu. Ignorisanje postojanja srpske države, njenog integriteta i njene teritorije utabalo je put ka današnjim ratnim sukobima u Ukrajini koji su doveli svet na ivicu novog svetskog rata.
Prethodna vlast DS-a vukla pogrešne poteze jedan za drugim
Treba napomenuti da je prethodna vlast nakon „proglašenja nezavisnosti“ vukla je pogrešne poteze jedan za drugim. Od ignorisanja problema, sve do „traženja pravde“ u međunarodnom sudu u Hagu. Iako se za sud znalo da je pristrasan, samo pitanje koje je tadašnje rukovodstvo Srbije postavilo kao da je htelo da legalizuje nezavisnost. Da ovaj potez ne bi bio najgori povučen je još jedan gori, na inicijativu tadašnjeg rukovodstva Srbije pregovori se iz okrilja Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija premeštaju pod okrilje Evropske unije. Euleks ubrzo preuzima većinu stvari koje je obavljao Unmik i Srbija time ostaje bez brojnih saveznika na terenu.
Novo rukovodstvo Srbije 2012. godine dočekala je katastrofalna situacija. Međutim ostaje činjenica da od brojnih sporazuma koje je novo rukovodstvo Srbije potpisalo, predstavnici privremenih institucija u Prištini nisu ispunili niti jedan. Temelj „Briselskog sporazuma“ i Zajednica srpskih opština nije formirana ni deset godina nakon potpisivanja sporazuma.
Zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi smanjuje se broj onih koji priznaju Kosovo
Danas, petnaest godina posle, kosovski čvor nije ni blizu da se odmota. Vlasti u Prištini upali su međutim u politički i pravni ćorsokak. Osim faktičke vlasti koje imaju na većem delu naše južne pokrajine, u međunarodnoj zajednici i pored lobiranja zapadnih centara moći, nisu dobrodošli.
Zahvaljujući diplomatskoj inicijativi Republike Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, broj država koji priznate tzv. Kosovo kao nezavisnu državu pao je daleko ispod polovine država i njihov broj više nije trocifren. Podrška koju su imali nekada u zapadnim centrima moći polako počinje da opada. I pored velike želje vlasti u Prištini da će brzo i lako dobiti članstvo, pet država Evropske unije ih ne priznaje što im znatno otežava evropsku perspektivu. Omogućena vizna liberalizacija uz faktičko stanje na terenu samo je ubrzalo ionako veliko iseljavanje albanskog življa.
Maltretiranje srpskog življa postala svakodnevna stvar
Svoj bes i frustraciju albanske vlasti već godinama iskaljuju nad nedužnim srpskim stanovništvom. Maltretiranje srpskog življa i ugrožavanje njihovih ljudskih prava postala jer svakodnevna stvar. Srbi su danas na Kosovu i Metohiji najugroženiji i najobespravljeniji narod u današnjoj Evropi, ko bi mogao pomisliti da će jedan narod živeti u getoima u 21. veku. Naši partneri na zapadu često na sve ostaju nemi, pojedinci od rukovodstva Srbije kao da očekuju da Srbija sama legalizuje i opravda nasilje nad sobom, ne shvatajući da biju bitku koju ne mogu dobiti.
Srbija prema Kosovu i Metohiji vodi opreznu i mudru politiku, od zemlje koja propušta prilike Srbija je postala zemlja koja ih stvara. Insistiranjem na stalnim pregovorima, izbegavanjem ratne retorike, pozivanjem na ekonomsku saradnju i napredak rukovodstvo Srbije pokušava sve vreme da urazumi albanske političare u Prištini. U skučenom manevarskom prostoru, u nadolazećem svetskom geopolitičkom ponoru, cilj je sačuvati srpsko stanovništvo na svojim vekovnim ognjištima i nikada ne priznati grubo kršenje međunarodnog prava. Jačanjem vojske, posebno njenih specijalnih rodova, Ministarstvo odbrane na čijem čelu je Miloš Vučević, biće jedan od važnih činilaca da se sačuva mir i da se nasilni protivpravni pokušaji secesije više ne dozvole ni u Srbiji, ni u regionu.
Grad Novi Sad