Da je politika ozbiljno zagazila u sport odavno smo se uverili. Zbog sankcija koje su uvedene Jugoslaviji reprezentacija je 1992. godine izbačena sa Evropskog prvenstva. Zvezdin šampionski tim iz Barija naredne sezone morao je da igra svoje mečeve kao domaćin van Srbije. Tzv. Kosovo, iako nema stolicu u UN primljeno je u gotovo sve sportske organizacije, a sada ruskim sportistima zabranjeno je da učestvuju na svim međunarodnim takmičenjima.
A da li ima politike u srpskom sportu? Naravo da ima.
Pa zašto bismo mi bili izuzetak ako je to praksa u celom svetu.
Uoči izbora predsednika FSS političke stranke, razni mešetari i pojedini mediji su već stvorili napetu atmosferu.
Pošto duže pamtim od mnogih koji sada o tome govore i pišu, a posao mi je omogućio da budem neposredni svedok mnogih događaja koji su potresali u to vreme jugoslovenski fudbal podsetiću vas na neke ljude koji su bili značajni u fudbalskoj hijerarhiji.
Lično sam upoznao i upamtio Toneta Florijančića, Šefćeta Mustafu, Tomaša Tomaševića, Janka Pejanovića, Slavka Šajbera, Antuna Čilića, Tomislava Filipovskog i poslednjeg predsednika FSJ koji je ugasio svetlo na Terazijama 35, Slovenca Marka Ilišića. Sa njim se završila era jugo-fudbala.
Pitaćete se kakve ovo ima veze sa izborom novog predsednika FSS?
Ima. I te kako.
I u nekadašnjoj državi vodila se uvek velika borba ko će biti na čelu saveza.
Iako je Srbija, teritorijalno i po broju stanovnika bila najveća i imala najviše klubova samo u dva mandata od 1974.godine do raspada Jugislavije imala je predsednika nacionalnog saveza (Tomaš Tomašević i Janko Pejanović).
Postjugoslovenskim rukovodiocima fudbalskog saveza niko nije javio da je Tito umro i da se Jugoslavija raspala da je Srbija republika, a ne federacija.
Mi i dalje imamo delegatski sistem u fudbalu. U Izvršnom odboru su predstavnici regiona, umesto da ga čine najsposobniji ljudi bez obzira odakle su. Zamislite Vladu Srbije sastavljenu po regionalnoj zastupljenosti?
Ili ovaj apsurd: naš treći rang takmičenja zove se Srpska liga Beograd, Vojvodina, Istok i Zapad, umesto da to budu četiri regionalne lige Beograd, Vojvodina, Istok i Zapad.
Ali da se vratim na suštinu.
Umesto da se usredsredimo da izaberemo najboljeg kandidata mi danima polemišemo ko je za Vidića, a ko za Nedimovića.
Pošto se svi razumemo u fudbal svako ima svoje argumente za svog kandidata. I to je demokratski. Pa su tako opozicione stranke videle svoju šansu, zarad svog rejtinga, da se oglase i daju podršku legendarnom fudbaleru Nemanji Vidiću optužujući vlast da "gura" doskorašnjeg ministra Nedimovića.
A šta je u interesu srpskog fudbala?
Svakako da nije ova nezdrava atmosfera koja deli, ionako podeljenu Srbiju, na Vidićeve i Nedimovićeve.
Pre nekoliko dana u mom tekstu koji je objavljen u Kuriru naslov je bio: Vidić ili Nedimović ili neko treći ?
Mnogo ljudi me je zvalo. Pitali su me zašto se nisam izjasnio za koga sam. Odgovorio sam im da taj tekst nije bio podrška ili osporavanje jednog od pomenutih kandidata.
Interes je da izaberemo predsednika koji će pomiriti obe strane.
Da li takav postoji u Srbiji ?
Postoji. To je Dragan Džajić.
Džajić je aklamacijom proglašen najboljim srpskim fudbalerom svih vremena. Tu je Srbija bila jedinstvena.
Kasnije, posle igračke karijere, Džajić se dokazao kao sportski direktor i predsednik Crvene zvezde. Sa njim, na čelu, Zvezda je postala evropski i svetski šampion.
Naravno, on to nije učinio sam. Umeo je da odabere sposobne i vešte saradnike sa kojima se stiže do vrha.
Uveren sam da takav Džajić, sa iskustvom, imenom i reputacijom, sa dobrom grupom saradnika može da ujedini podeljenu Srbiju.
Ali kad je objavljena informacija da će se Džajić kandidovati u medijima koji nisu naklonjeni vlastima počela je satanizacija najboljeg jugoslovenskog i srpskog fudbalera svih vremena.
U Vidiću, koji je u Mančesteru napravio veliku karijeru, bio kapiten slavnog kluba, ali bez bilo kakvog iskustva u poslovima koji očekuju predsednika nacionalnog saveza, mnogi su videli priliku da politički profitiraju. On je, ni kriv ni dužan, marketinška uzdanica i prilika za one koji ne vole Vučića, da pljuvanjem i omalovaženjem Džajića dobiju šansu i prostor u medijima i izraze svoj politički stav.
Meni je žao što dve istinske fudbalske gromade Džajića i Vidića, za iznošenje svojih političkih stavova, koriste ljudi kojima nije stalo do boljitka srpskog fudbala, već lične promocije.
Mislim da u srpskom fudbalu ima mesta za obojicu.
Lično voleo bih da važnu funkciju u savezu ima i Rasim Ljajić.
Ima ogromno političko iskustvo, uživa ugled u sportskim krugovima i što je najvažnije voli, razume se i dugo je u fudbalu.
Novo rukovodstvo očekuje ozbiljno angažovanje i veliki rad jer je Fudbalski savez Srbije godinama u krizi i potrebni su nova energija i novi ljudi. Dobro su došli svi koji mogu da unaprede i modernizuju rad saveza...