Pre 15 godina tog 23. februara 2008. prilikom poletanja iz vazduhoplovne baze Anderson na ostrvu Gvam na Pacifiku gde se nalaze američke pomorske i vazduhoplovne instalacije iznenada je pao strateški bombarder B-2 Spirit imena "Duh Kanzasa" oznake AF 89-0127 US Air Force.
Prilikom rušenja oba pilota uspešno su se katapultirala iz ovog strateškog bombardera. Zvanično ovaj pad se vodi kao prvi operativni gubitak ovog aviona, a kasnije je postala temelj za jednu smelu postavku.
Pad B-2 u bazi Anderson
Tokom agresije na SRJ tvrdilo se da su oboreni brojni avioni. Čak se licitiralo i sa njihovim brojem, ali ono za šta imamo opipljive dokaze bili su oboreni avioni taktički bombarder F-117A i lovac F-16. Predmet spekulisanja i nagađanja i dalje ostaje strateški bombarder B-2 „Duh Misurija“ AV-810 88-0329 „Spirit of Missouri“ 1994-03-31. vredan 2 milijarde dolara.
Nedugo po završetku rata zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“,Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu tvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano nešto kasnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom.
Inače svake godine sredinom maja, pojavljivale su se novinske ilustracije koje su stopostotnom sigurnošću potvrđivale uspeh PVO i obaranje aviona B-2A „Duh Misourija“. Da „Duha Misourija“. Neprikidno je upravo bilo ponavljano ovo ime i da je upravo oboren ovaj avion. Međutim 2005. i 2007. pojavile su se slike aviona baš sa ovim natpisom, koje su može se reći demantovale da je ovaj avion oboren.
Onda se logično postavilo pitanje – pa koji je duh onda oboren, da li je spominjanje imena „Duha Misourija“ bilo zapravo vešta varka ili kako bi rusi rekli „maskirovka“ -skretanje pažnje sa onoga koji je stvarno pao te majske ratne noći 1999?!
Navešću činjenice objavljene u drugom izdanju knjige koje opisuju sam početka proizvodnje strateškog bombardera, odnosno ugovora, koji je predviđao proizvodnju jednog prototipa za letenje – AV1, pet predserijskih aviona oznake AV-2-AV6 i dva aviona za zemaljska ispitivanja AT 0999 i AT 1000 ( Iron bird).
Ugovor o proizvodnji 15 predserijskih aviona podrazumevao je i nadogradnju pet predserijskih na nivo serijskih proizvoda. Dakle ukupno 23 letelice, od čega dve za zemaljska ispitivanja, koji nisu bili namenjeni za letelnje. Na sajtu američkog Stejt Departmenta koje je saopštio Biro za kontrolu oružja i verifikaciju i usaglašenost od 1. aprila 2017, navodi da je od 23 samo 12 aviona (ranije je naveden čak broj od 16 aviona) borbeno kodiran, dok je ostatak aviona u skladištu ili se sprovodi rutinsko održavanje. Neko bi rekao logično, sve je u redu, a da li je to zaista tako?
U demistifikaciji ove priče pažanju treba posvetiti upravo letelicama za zemaljska ispitivanja oznaka AT 0999 i AT 1000, koji su veoma bitni za ovu priču. Jedan je korišten za ispitivanje pojednih sistema u avionu, a drugi za mehanička ispitivanja, naprezanja i prelom na levom krilu.
Za sad poznato je da je letelica oznake AT 1000 završila u muzeju USAF u bazi “ Vrajt Peterson“. U Muzej je prevezen u delovima, sa 5 do 7 letova avionima C-5 Galaxy“. E sad ako je taj jedan u muzeju, gde je drugi??? Da li je on iskorišten za nešto drugo, a to drugo je da podrži mit da je „Duh Kanzasa bio živ, do momenta pada letelice, kako bi se prikrio gubitak pravog „Duha Kanzasa“ na nebu Srbije?!
Za objašnjenje ove priče moramo da se vratimo u 2008, tačnije 23. februar, kada se u bazi Anderson dogodio avio incident u kome je pao jedan B-2. Zvanično saopštenje kaže da je pao „Duh Kanzasa“ oznake AF 89-0127. Ovaj gubitak potkrepljen je četiri meseca kasnije objavom snimka na kome se vidi poletanje dva aviona B-2, od kojih se ovaj poslednji što je poleteo, posle netipičnog odvajanja od piste ruši na travnati deo aerodroma uz uspešno katapultiranje oba pilota. Incident su snimile kamere aerodromskog obezbeđenja. Drugi snimak pojavio se 7. januara 2011. a njega su snimili pripadnici baze, i na njemu se takođe se vidi neuspešno poletanje aviona.
Ovaj snimak je bitniji jer oni što su ga načinili našli su se na prostoru gde u normalnim uslovima nije trbalo da stoji bilo ko. Otkud onda oni. Autor knjige se pita da li su oni tu stajali u službi podržavanje neke legende? i da linjihovo netipično objavljivanje imalo neku svrhu?
Inače baza „Anderson“ nije matična baza avionima B-2A. Oni tu dolaze samo povremeno i sa određenim ciljem, pre svega u službi demonstracije sile na Pacifiku. Tako se u toj službi našao i „Duh Kanzasa“, pravi, ili je to bio možda pravi njegov duh, koji je u krugu aerodroma pao zbog vlage. Zvanični izveštaj kaže, da je vlaga, koja je nastala od kondenzacije sprečila senzorske uređaje da računaru aviona daju tačan podatak o visini kako bi poletanje proteklo redovno. Opet postavlja se pitanje je li izveštaj o padu podrška legendi koja je pohranjivana i održavana devet godina? Reklo bi se DA.
Interesantno je da autor navodi da je četiri nedelje pre pada aviona bazu „Anderson“ posetilo 15 atraktivnih devojaka, navijačica kluba Denver Broncos. Dve su se fotografisale u kabini aviona „Duh Kanzasa“, koji nosi broj 0127. Na fotografiji koja je objavljena na zvaničnom sajtu vazduhoplovne baze – Anderson Air Force Base, u tekstu pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, na sedištu kopilota se jasno uočava upravo taj broj. S obzirom na to da fotografisanje aviona B-2A, pri javnom izlaganju, podleže strogim ograničenjima u pogledu pozicije (ugla) iz koga može biti snimljen, može se reći da nije logično ili nije uobičajeno da broj upravo tog aviona bude potpuno vidljiv na fotografiji. Da li je svima trebalo pokazati da je taj, baš taj avion sa brojem 0127 u funkciji,da je jedan od tadašnjih 16 borbeno kodiranih, na zadatku i da je u punoj formi? Da li i ta fotografija podržava neku legendu?, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi.
E sad u ovom silnom pojašnjavanju sledi „zaplet“, a tiče se isporuke avionskih motora za B-2. Dženeral elektrik je isporučio više avionskih motora nego što je tada bilo potrebno „Nortropu“ da proizvede i sklopi 21 avion. Samim tim verovatno je bilo moguće ugraditi četiri motora i na AT 0999 i njegove sisteme dovesti na nivo funkcionalnosti, koja mu može omogućiti da dobije početnu brzinu, da pokuša da poleti i nekoliko sekundi nakon toga okonča let. I ovde valja pustiti autoruda potkrepi svoju teoriju:
Ako je prebacivanje u delovima „mlađeg brata“ AT 1000 u muzej 2003. godine uspelo, a jeste, onda se moglo smatarati da je generalna proba uspela, pa se i„stariji brat“ po istom principu može prebaciti na Guam ( jer ne može da leti), može se sklopiti i dovesti do nivoa da„poskoči“.“
Ovo nas navodi da postavimo pitanje „da li može da leti avion koji za to nije predviđen? Može li leteti avion namenjen isključivo za zemaljska ispitivanja? Konačno, moželi leteti avion AT 0999? Nije logično, „ali je sve moguće ako je to po planu“!“
Autor pita – „Da li je padom aviona 23. februara 2008. godine pao kamen sa srca onima koji su ga nosili od 20. maja 1999. godine. Da li su dobili savršen alibi? Da li su tako u stvari izgubljena dva aviona B-2A, onaj pravi „Duh Kanzasa“1999. godine i AT 0999 2008. godine, koji je živeo nekoliko godina kao njegova reinkarnacija?
Da li je to bila operacija maskiranja obaranja i gubitaka najskupljeg aviona 1999. godine? Uobičajeno je da prilikom avionske nesreće delovi aviona budu raspoređeni bar u nekom hangaru da bi komisije mogle da utvrde razloge pada aviona. U ovom slučaju nema nijedne fotografije koja dokumentuje rad komisije. A video-snimak pada stavljen je na uvid javnosti. Nije logično,ali…!
Na kraju, ima mesta i pitanju kako je moguće devet godinakriti gubitak takvog vazduhoplova pred više od 5.000 zaposlenih ubazi „Vajtman“. Odgovor je – da, moguće je. Avioni B-2A nose i nuklearno oružje, pa ne treba smetnuti sa uma da privilegije pristupa pojedinim sektorima i lokacijama u bazi ograničavaju broj lica kojima je pristp dozvoljen.
Tradicionalana raketaška praksa da za oboreni vazduhoplov mora da postoji korpus delikti ne dozvoljavanam da sa stopostotnom sigurnošću tvrdimo da je gađanje borbene posluge 3. rd PVO, 20. maja 1999. godine, imalo za posledicu obaranje strategijskog bombardera B-2A. Naša želja ne sme prevladati činjenično stanje.
Profesionalan i argumentovan opis postupaka i rezultata obaranja aviona F-117A i F-16CG još više obavezuje kadaje u pitanju ovo gađanje. Iznete činjenice i pretpostavke, kao i protok vremena, omogućiće budućim istraživačima i istoričarimada ih potvrde ili opovrgnu.“
E sad posle svega ovoga što je gore navedeno računajući citate neko bi rekao autor teksta, ali i pisac ovih redova preteruju. Ovo nije moguće ovo je plod njihove mašte. Verovali mi ili ne, ovakva manipulacija je veoma moguća i izvodljiva. Dugo vremena je osporavano bilo šta što je aludiralo namoguće „obaranje“ B-2 iznad SRJ i pada u Hrvatsku.
Na kraju teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je „vuk sit, a sve ovce na broju?“ i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata ukući najveće supersile Sjedinjenih Država. Nije više pitanje DA ili NE smatra autor. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema „Neva“ biće pokazatalj za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20. maja ratne 1999.
Treći raketni divizion 250. raktne brigade jeste oborio strateški bombarder B-2. Nije to bio mamac, jer kako su uspeli da razlikuju F-16CJ od mamca koji je vukao i pošalju ga da se prizemlji u šumu kod Nakučana, a nisu mogli B-2 od mamca i sirove radarske slike!? Međutim ono što je problem jeste i dalje zavera ćutanja. Ne sa naše strane, nego sa njihove, tako da ćemo morati još da sačekamo da se arhive otvore i sazna konačna istinao obaranju B-2. Mi smo sa naše strane napravili iskorak u cilju saznavanja pune istine. Sad su na redu oni“.
Kurir.rs/Andrej Mlakar