Godinama pokušavam da srpskim novinždijama utuvim - ako ne u glave, a ono bar u dupeta - da naslov „pas ujeo čoveka“ nije vest, nego poziv za hitnu pomoć, ali da je vest (i to udarna) naslov „čovek ujeo psa“.
Ovih dana je (najverovatnije jednočlana) istraživačko-novinarska ekipa nedeljnika Nedeljnik dobila sličnu pouku u Londonu, u koji je potegla da na licu mesta ispita šta Britanci misle o Srbiji i njenim poslovima i danima. Razgovarala je ekipa s tamošnjim kolegama i prilično se razočarala kad je ustanovila da britanske medije i novindžije uglavnom boli qwrz za Srbiju i njene poslove i dane.
Pretpostavljam da je ekipa očekivala da britanske novindžije Srbiju ocrne kao leglo putinofilije i članicu „osovine zla“, što uopšte nije bio slučaj. Britanski novinari su listom - i to ne isfolirano kao političari - govorili da nikakvih pritisaka na Srbiju nema, da ne treba ni da ih bude, i da je unutrašnja stvar Srbije hoće li uvesti sankcije Rusiji i svrstati se uz Zapad ili će ostati verna moskovskom zavetu, ne uvesti sankcije i - htela ne htela - postati zabačena ruska gubernija.
Ništa čudno. Britanske novindžije su učile od Čerčila - koji je i sam u mladosti jeo novinarski ljeb - a koji je nekom visokom britanskom dužnosniku uskurčenom zbog odluke da Jugoslaviju prepusti Staljinu - zapušio usta pitanjem: „Nameravaš li ti da živiš u Jugoslaviji?“ Kad je dužnosnik odgovorio da mu to nije namera, ser Vinston mu je skresao u brk: „Pa šta te onda boli qwrz.“
Idemo dalje. Ekipa Nedeljnika je u jednom od razgovora s predstavnicima britanske sedme sile izrazila blago čuđenje što u tamošnjoj štampi nema drečećih naslova tipa „Srbija uporno ne uvodi sankcije Rusiji“, na šta je sagovornik ekipi rekao isto ono što ja govorim legionima tupoumnih novindžija: Uvažene kolege, „Srbija nije uvela sankcije Rusiji“ nije vest; vest bi bila „Srbija uvela sankcije Rusiji“.
Opštepoznato je da srpska javnost - i vladajuća i opoziciona, i (bajagi) leva i (još bajagije) desna - naprosto obožava da se na Srbiju „vrši pritisak“, da se Srbija nosi sa „silama nemerljivim“, da (dok se drugačije ne naredi) „odoleva pritiscima“, ali britanske novindžije govore suštu istinu; nikakvih pritisaka na Srbiju nema, ima doduše, davanja besplatnih saveta, ali da je široj javnosti „kolektivnog Zapada“ manje-više svejedno kome će se Srbija privoljeti carstvu.
To je to. Stanje stvari je takvo: zbog serije računa bez krčmara, niti množimo niti delimo. Ako li se presaludimo - i to po ustaljenom običaju prekasno - dobro jest, ako ne, „kolektivni Zapad“ će nas pustiti niz svetskoistorijsku mutnu Maricu, pa kud nas Marica odnese.
Gde god nas Marice odnese, ništa se bitno neće promeniti. „Kolektivni Zapad“ vrlo verovatno neće uvoditi ni sankcije, verovatno ni vizni režim, možda čak neće povlačiti ni investicije. Prepustite nas nama samima. Naravno, sve dok Srbija ne bude srala po regionalnim dvorištima.