Autor je najznačajnije političke fotografije u novijoj istoriji Srbije. Na svoj rođendan, 9. marta, napravio je tu čuvenu fotku, koja se danas nalazi u Muzeju primenjene umetnosti kao nacionalno blago. Uskoro obeležava 50 godina rada u redakcijama. Još uvek je aktivan. Fotografisao je i Miloševića i Šešelja i Arkana i Đinđića i Stambolića... Ovo je njegova priča o najvažnijim političkim figurama s kojima se sretao tokom duge karijere, a opisuje i trenutke kada su nastale sve te čuvene fotografije
Rođen sam 9. marta krajem pedesetih godina prošlog veka, a taj datum i jedna Dragana potpuno su mi promenili život. Evo, ovako ide ta priča: bila je subota, 9. mart 1991. Borba je imala neradni vikend i nije se radilo. Izlazili smo kao dvobroj. Kažem sebi, slobodan si, šta ima da ideš bilo gde, ali ipak odem, nešto me teralo. Svi znamo šta se tog dana desilo...
Već dok sam išao kroz Kneza Miloša, vidim jake policijske snage, što se kaže. Odmah mi bude jasno da to neće biti običan miting. Dođem tamo, mnogo policije i naroda. U jednom trenutku pojavljuje se poslanik SPO, neki Marković, zvali su ga Harmonikaš. Kad je dolazio, policija jurne prema njemu, a demonstranti na policiju! Zauzeo sam tako neku poziciju, između svih njih. Pogledam, između dva vodena topa, Dragana digla ruku. Bukvalno tri sekunde je trajalo. U te tri sekunde nastala je ona fotka koju svi znaju.
U pola tri kreće suzavac, ja počinjem da grebem staklo po okolnim zgradama da me puste unutra, ali niko neće da me pusti! Jedva se nekako odvučem do Borbe, razvijem sedamnaest filmova! Pozovem Manju Vukotića, on kaže da dolazi, pravi se vanredno izdanje, svi u redakciju! Napravim svih tih sedamnaest filmova, ali vidim da mi fali nešto. Nego, predveče pogledam ponovo po džepovima i nađem još jedan film. Taj s Draganom. Manja je pustio to na naslovnu stranu. Borba je sa 25.000 tiraža skočila na 155.000 posle tih demonstracija! Od te slike sam dobio platu 5.000 maraka i otišao da kupim novi "jugo". Zvala me nakon nekoliko dana kustoskinja Milanka Todić iz Muzeja primenjene umetnosti da im ustupim sliku da je izlože, vratili su mi negativ i dali su mi sertifikat da je to kulturno blago.
Vojska
Eto, to mi je bio onako jedan od značajnijih datuma u životu, zauvek zabeležen.
A nisam tako počeo. Mislim, kao foto-reporter. Bio sam kučkar u vojsci. Eto, i to mislim da je značajno.
Odem na regrutaciju, pitaju tamo neki generali, ne znam šta su: "Šta hoćeš da budeš?" Nosim naočare, je*iga, ne mogu da budem u auto-jedinici, ne mogu da budem pilot il' šta ti ja znam. Drugari se snašli, motorne jedinice, ovo, ono, a ja... Šta mogu ja, nosim naočare... I, šta ću, odem s konjima i kerovima. Albanska granica - bam, Gusinje! Meni je to bilo okej, nisam se žalio. To sam hteo. Dobijem nemačkog ovčara. Proživeo sam s njim petnaest meseci. Bavio sam se njime, učio ga, hranio, bukvalno smo se družili; uvodio sam ga u spavaonu, spavao je sa mnom! To je moj život, to kučkarenje. Stvarno to volim. To i fotografiju.
Pudla zvana Tunja
Posle vojske nabavim srednju pudlu, koju sam nazvao Tunja, jer je bio najveći u leglu i najtunjaviji. Počeo sam sa dva meseca da ga vaspitavam. Tretirao sam ga kao službenog psa. I, da bih video gde sam pogrešio, da li nešto nisam uradio kako treba, odveo sam ga na dresuru u klub Milicioner. Sećam se, došao sam u bermudama, ćelav s naočarima, a tipovi su došli istetovirani, s rotovima, dobermanima, nemačkim ovčarima... Tunja i ja smo uvek bili poslednji. Kaže komandir da preskaču ogradu. Ja pucnem prstima, moj pas preskoči i vrati se kod moje noge. Sve po pravilu! Posle toga, na odmoru, priđe komandir i kaže mi: „Sine, dođi kod mene u kancelariju da ti odmah dam diplomu, da se ne smaraš ovde!“ Eto, takav je bio Tunja. Tunja je, inače, bio četvrti po lepoti na svetu na svetskoj izložbi u Beču. Imao sam posle, do 2017. vestiku Princezu, ona nije išla na izložbe, bila je samo za maženje, a sad zbog obaveza i posla ne mogu da imam psa, ne bih nijednog psa da mučim, da me nema u kući, a on da me čeka po ceo dan.
Detinjstvo
Kako sam počeo s fotografijom? Pa, uvek sam to voleo. Ne znam sad tačno otkad, da ti kažem tačan datum, ali otkad znam za sebe.
Tata mi je radio u štampariji „Borbe“. Na Karaburmi u Patrisa Lumumbe bile su dve „Borbine“ zgrade. U jednoj sam živeo ja, a u drugoj Slavoljub Muslin. Mi smo celo leto provodili u školskom dvorištu igrajući fudbal. On je malo stariji od mene. Igrali smo često kao mali. Sad da ti kažem da je on bio mnogo trapav i da smo skoro svi igrali bolje od njega, ti nećeš da mi veruješ! On je prvo igrao u Beogradu s Karaburme, pa u OFK i na kraju ga je uzela Zvezda. A mene niko. Nisam otišao na fudbal, jer sam nosio naočare, vidiš. Znao sam da ne mogu da budem pilot.
Oca je ubilo olovo
Otac Vladimir je bio grafički radnik i mašinski slovoslagač. Ubilo ga je olovo u 58. godini. Nije tada bilo računara, kao danas. Udisali su svi olovo koje je isparavalo na 40 stepeni. Otišao je vrlo rano. Mama Nada je bila domaćica, a imam i rođenu sestru Marinu.
Ujak
Fotografiju sam zavoleo jer mi je ujak Siniša bio fotograf. Tata mi je stalno donosio Borbu, Kekec i Sport, već od četvrte godine sam počeo da ih čitam. U „Borbinoj“ zgradi, tada je tu bio i Atelje 212, ja sam tu dobijao paketiće za Novu godinu. Jedini televizor u gradu bio je u „Borbinoj“ zgradi. Tu me je tata dovodio da gledamo „Veselo veče“. Eto, to je moj prvi susret s „Borbom“ i mirisom štampanih novina. Već sa 15 godina sam odsanjao taj san i znao sam da ću biti foto-reporter. I da se ponovo rodim, opet bih sve to uradio.
Škola
Završio sam osnovnu školu i pošto sam se baš palio na automobile, pogotovo na „fijat abart“, upisao sam „Petar Drapšin“, da bih mogao da friziram „fiću“! Međutim, nisam se tu našao, prebacujem se u Mašinski centar, onde kod Novog groblja, i tamo to završavam, ali sam već počeo da radim u Novostima honorarno, imao sam 17 godina. Kažem ti, oduvek sam voleo fotografiju. Uglavnom, padnem na popravni i je*iga... Nisam učio, iskreno. Dođem na popravni, profesor sedi - a ja sam nešto ranije slikao neku ritmičku gimnastiku - i kaže on meni: „Mitiću, je l’ ovo tvoja slika?“ Kažem, jeste. A on će, onako nonšalantno: „Ma, idi i u peršun, evo ti dvojka!“
Branko Bosić
U Novostima je bio čuveni urednik fotografije Branko Bosić. Bio je akademski slikar i veliki boem. Njemu je kum bio Toma Zdravković, žena mu je bila slovenačka glumica Špela Rozin. Od njega sam mnoge stvari naučio. Oko njega su sedele fotografske zvezde poput Ratka Radetića. Ja, kao honorarac, stajao sam tri metra od Brankovog stola. Kaže on meni jednom: „Mali, šta ti čekaš tu?!“ Kažem, film. A on uzima jedan film i onda mi onako preko stola prebacuje i ja se bacam, kao ludak, da ga uhvatim! Pazi, Branko Bosić mi dao film! Čoveče! Ne znam kako bih to opisao današnjim klincima. I kako bih im objasnio šta je film. Danas mogu da ispucaju hiljadu fotki odjednom, a film je mogao samo 36.
I, gde da idem s tim filmom? Krenem na pijacu, na benzinsku pumpu... U to vreme je bilo aktuelno lož-ulje, babe i dede su nosile po 25 litara velike kante. Branko mi objavi 6. oktobra 1974. godine fotografiju na naslovnoj strani, kako neki deda sa pumpe vuče lož-ulje. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene.
Početak
Kako bih ja mogao da se nametnem, pored toliko velikih imena? Koncert Bijelog dugmeta, na Hipodromu ‘81. Naravno, svi dolaze da slikaju. Dođem i ja, ali neće moja fotografija da uđe, jer postoje pre mene oni drugi, veći, bolji. Šta radim? Uzmem taksi u sedam ujutro i odem na Hipodrom da slikam one što čiste kese i sve ono što je ostalo posle 100.000 ljudi. Tad su Novosti imale i drugo izdanje, koje je izlazilo u deset sati. Vratim se taksijem i dam sliku, a ona završi na naslovnoj strani. Jedino sam tako mogao, slikao sam ono što drugi neće. Na najvećim koščurinama možeš da napraviš fotografiju za Pulicera. Naravno, ovde nema Pulicera, to je američka nagrada, nego ti kažem da možeš od svega da napraviš remek-delo! Na najvećim koskama. To se nikad ne zna. Zato moraš uvek da si spreman za sliku, da ne ideš na posao samo da ga otaljaš.
Arkan
I, sad da se vratim na sve te fotografije što me pitaš, na te objavljivane po medijima po sto puta.
Recimo, Arkan. Ono, Arkan i Milošević na Badžinoj sahrani.
Stajao sam na ostrvu ispred groblja. Napravila se neka gužva i u jednom trenutku niko ko se vraćao sa sahrane nije mogao da izađe. Dolaze Sloba, Marija i Marko, a iza njih Lilić i nekoliko policajaca. U tom trenutku vidim, jer sam imao neki superobjektiv, i Arkana i Cecu. Arkan ide, približava se Miloševiću i ja samo - trrrrrrrrrrrrr, dvadeset snimaka u sekundi! Taj objektiv lepi perspektivu, fotografi koji čitaju ovaj tekst razumeće. Uglavnom, nije ništa montirano, ali aparat lepi perspektivu, da tako objasnim. Arkan je bio jedno metar iza, a između njih je bio uplašeni Lilić, koji, kad je video Arkana, kao da je video duha. Ja napravim tu sliku, Ćuruvija odmah objavi. Tad sam radio kod njega. Nisam video da je iko objavio, iako je oko mene bilo pedeset fotografa. Na četrdeset dana Badži, priđe mi Arkan, udari me u glavu i uzme mi sve filmove koje sam slikao na tom parastosu.
Ćuruvija objavi da je Arkan udario našeg urednika fotografije, a ovaj mu poruči da nećemo da živimo ni Ćuruvija ni ja još šest meseci. Ćuruvija je onda slao svoje telohranitelje ispred moje zgrade. Pošto sam imao psa, pa kad izvedem psa u šetnju, da mi Arkan, koji u tom momentu, ne znam, gostuje, recimo, na Pinku sa Cecom, ne pošalje svoje pucače. Nisi mogao da znaš, takvo vreme bilo... I onda je počelo tu peglanje, da se izgladi. Neki moji ljudi su bili dobri s Komandantom, pa su mu rekli: „Peđa je dobar lik, samo je radio svoj posao.“ I to se tako završi. Srećom.
Šešelj
Inače, posle 9. marta nastavljam da radim u Borbi. Taj datum bio je neke prekretnica u mojoj karijeri. E, posle dolazi i ona fotografija sa Šešeljem: „Slikaj me, ako smeš“. Baveći se ovim poslom, ja, i kad kasnim, dolazim uvek 15 minuta ranije. U nekadašnjoj Saveznoj skupštini trebalo je da slikam sednicu, a to nikom nije zanimljivo. Pratio sam te sednice, one su mnogo dosadne, počinju u 10. Ja sam uvek išao u devet, jer je tamo mermer i uvek sam se nadao da će neko da padne, da napravim sliku. Došao sam sat ranije i sve se nadao da će se neko okliznuti na mermer. Bio je tek oprano.
Setim se da treba da dođe Šešelj i da je uvek nosio pištolj. Vadi pištolj, a momak iz obezbeđenja kaže: „Nemoj da pravimo skandal.“ On to čuje i izgovori čuveno: „Slikaj me, ako smeš“. Priđem mu na jedno 40 centimetara i slikam ga, a njemu ispadne pištolj. Posle je on pravimo foru na taj račun i pričao da mi je dao sto maraka da ga slikam u Skupštini s pištoljem. E, tako je nastala ta čuvena fotografija.
Milošević
U Borbi sam bio urednik i, kao najstarijem, pripalo mi je da slikam Slobodana Miloševića. Uvek kad bi nekog primao i kad je negde putovao, ja sam iz redakcije išao da ga slikam. Izgubio sam zbog Slobe jedan veliki privatni posao. Kod Miloševića su baš u isto vreme dolazili svi predsednici republika: Kučan, Tuđman, Kiro Gligorov... Satima sam čučao u grmlju da bih napravio fotografiju teleobjektivom kako ulaze kod njega. Nisam to ja patentirao „čekanje“ kod nas, nego sam to video u jednoj emisiji gde fotografi stoje i slikaju kad dolaze važni gosti. Sedam godina sam pratio Miloševića, pa su nastale neke njegove čuvene fotografije. Pratio sam uvek kakve su njegove obaveze. Jednom sam ga slikao kako prelazi ulicu. Nastala je superserija slika. Senta je bio u zelenom mantilu i otvara mu vrata. Dao sam mu te fotografije. Sutradan sam pitao Sentu kako se predsedniku dopadaju fotografije, a on je poručio da mu se najviše dopadaju one Šešeljeve.
Nikad nisam s njim imao privatni kontakt. Jednom mi je rekao, na zasedanju Skupštine, što slikam s japanskom opremom i da kupim nešto iz Evrope. Jedina evropska marka je bila „Lajka“. Slikao sam „nikonom“.
Niš
Al’ eto ti, kad čovek ima sreće... Napravio sam neke njegove čuvene fotografije. Držao je miting u Nišu. Mislim da je bilo 21. novembra 1989. godine. Išli smo Ratko Radetić iz Novosti, Dragan Jevremović iz Politike i ja. Ratku se otkine nešto sa objektiva, a Jevremoviću ostane oprema u torbi. Sloba podigne ruku na dve sekunde i ja napravim onu čuvenu fotografiju. Iz Šterna su tu sliku platili 5.000 maraka, jer su hteli da napišu komunistički dinosaurus i da ga uporede s Hitlerom i Musolinijem.
Slavko Ćuruvija
Posle Borbe odlazim u Našu borbu. Sedeli smo u prostorijama Sindikata u Nušićevoj, a za fotografe nije bilo kancelarije, pa smo sedeli dole u kafiću. Slavka Ćuruviju sam upoznao u Borbi. Tri meseca smo radili feljton „Politički zatvorenici“. Veoma smo se zbližili, pa mi je rekao da će jednom da me zove kad bude radio svoje privatne novine. Svratio je jednom u kafić i rekao mi da mogu da dođem sutra. Nije bilo konkursa, već mi je samo dao ugovor da potpišem. Dao mi je platu 2.000 maraka. Bila je to 1996. godina. S njim sam bio mnogo dobar, ali nikada to nisam zloupotrebljavao i izvlačio se da ne radim svoj posao. Imao sam tada 12 fotografa u timu.
Znam samo da je Ćuruvija išao kod Mire Marković i pričao joj da će Sloba da izazove haos. Ona mu to nikad nije oprostila.
Imam onu njegovu čuvenu fotografiju, kroz venecijanere, kako on i Tijanić pišu odgovor Slobi.
Upad policije
Odemo, sećam se, jednom kod njega u Lole Ribara, tamo gde je i ubijen. Upadnu nam policajci iz Starog grada! Bili su i Jirži Dintsbir, Danica Drašković, Tijanić i ja. Slavku su izneli sve stvari. Nismo mogli nigde da mrdnemo jer je svuda bila policija. Onda smo Ivan Tadić i ja išli na licitaciju Ćuruvijinih stvari. Niko to nije hteo da kupi iz pijeteta prema njemu.
Posle Ćuruvije se vraćam u Večernje novosti, gde sam i počeo. Nakon godinu dana opet postajem urednik fotografije. Morao sam opet da se dokazujem i trudim se da radim najbolje što znam. Opet mi je šef Manojlo Vukotić.
Prijatelj s političarima
Počeo sam 2017. godine da radim za Gorana Vesića. Bio je tada menadžer grada. Pre svega dobar čovek, pa tek posle političar. Nastavio sam s njim da radim u gradu i sad kad je ministar. Bio je sad na mojoj poslednjoj izložbi.
Ja svaki posao radim najbolje što umem. Nikad ne radim preko one stvari. Ako me razumeš.
Uzgred, ovo ti nisam rekao, posle Naše borbe bio sam jedan od osnivača Danasa, a jedini moj kapital tamo je supruga Aleksandra.
Ventil
Danas je moj ventil od snimanja za dnevne novine postala studijska fotografija. Sada imam studio u „Borbinoj“ zgradi, pa sam napravio izložbu „One“. Kad mi žene uđu u studio, slikanje traje i po sat i po vremena. Moraš model da opustiš. Pustiš im muziku koju vole, pričaš... Radiću dok budem mogao da mrdam. Sada fotografišem uglavnom portrete. Uvek će biti posla i za samo za svoju dušu. To je lek za mene.
Znaš kad ćeš...
Ivana Stambolića sam slikao u kafani „Lovac“, tri dana pred otmicu i verovatno smrti. Slikao sam ga u ponedeljak, on je nestao u četvrtak. Razilazimo se, on mi daje broj mobilnog i kaže: „Ma, znaš kad ćeš ti da mi doneseš te fotografije?! Nikad!“ Kao, ja sam neozbiljan, zujim, nemam kao vremena da ga pozovem kad uradim slike. Zvao sam ga, nikad mi se nije javio.
Porodica
U dnevnim novinama sam proveo skoro pola veka. Moju decu ne interesuje fotografija, ja sam se ložio na nju već sa 15 godina. Najveće koske mogu da ispadnu najbolje fotografije. Prvo moraš da imaš talenat, pa sreću i da to iskoristiš šansu, kao Mesi. Meni se ovo sve namestilo. Moraš da gledaš drugačije sve oko sebe. Sad mogu da kažem da mi je najdraža fotografija „Dragana i 9. mart“.
Suprugu Aleksandru, koja je lektor, upoznao sam u Danasu i kasnije se oženio njome i dobio dvoje dece, sina Ognjena i ćerku Dunju, imaju 16 i 14 godina. Deca su vukovci. Odlični đaci. Volimo da šetamo i idemo u „Dadov“, koje je moje omiljeno pozorište.
Neostvarena želja
Da se ponovo rodim, opet bih bio fotograf. Neke moje kolege su, dok sam ja već uveliko radio, upisali su akademije i danas su profesori fotografije u Americi. Hteo sam i ja da se obrazujem. Ali, da sam to uradio, sigurno bih onda izgubio i 9. mart i Slobu i Šešelja i... Ušao sam u posao sa 17 godina.
Poruka za kraj
E, i evo ti jedne priče za kraj! To sam isto ja. Na mojoj izložbi „One“ u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu bila je i Jelena. A sad ćeš da čuješ zašto Jelena. Ona više ne radi kao medicinska sestra, ali je tada radila, na Dedinju 2013. godine, kad sam operisao srce. Ona je takav lik... ne mogu da ti opišem! Ona je mene svojim osmehom vratila u život. Pazila je tamo na sve nas. Obećao sam joj da, ukoliko opet uzmem aparat u ruku i budem pravio neku izložbu, da će biti moj model. I došla je na izložbu. Sa osam drugarica!
A, eto... ta operacija, to je bilo pitanje da li ću da preživim. Prvi put sam se tada našao u situaciji da gledam smrti u oči. Baš je bilo biti ili ne biti. Ležao sam, razmišljao... mislio o svemu. Plašio sam se da li će doktor dođe na vreme, šta ako ne dođe... I onda sam samo sam legao i rekao: „Ajde, pa šta bude!“ I dobro je ispalo.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
Bonus video: