GLEDAO JE KAKO MU USTAŠE ZVERSKI UBIJAJU MAJKU: Bio je ratno siroče, odrastao u domu, a postao jedan od najvećih asova JUGOSLAVIJE
U narednih 30 dana donosimo vam 30 priča o najvećim jugoslovenskim sportistima
Daćemo odmah na početku teksta ideju filmadžijama. Da, ovo je scenario za film.
Kada bi se njegov život naša na filmskom platnu - gledanost bi bila zagarantovana.
On je jedan od najvećih fudbalera koje smo ikada imali, a njegov život je bio gotovo neverovatan. Reč je o čuvenom Milanu Galiću.
Legendarni as je po ocenama stručnjaka i ljubitelja fudbala, bio jedan od najboljih igrača i napadača u istoriji jugoslovenskog fudbala.
SUROVA SUBINA JEDNOG DEČAKA
Galić je rođen 8. marta 1938. godine u Maleševcima (BiH).
Roditelji su mu se upoznali u Bosanskom Grahovu. Njegova majka je navodno bila obećana Gavrilu Principu, međutim, upoznala je Milanovog oca i odlučila da sa njim ode u Vojvodinu kako bi tamo osnovali porodicu.
Dobili su ćerku, dva sina i čekali su još jednu bebu, a onda se dogodila velika tragedija... Otac, inače heroj Prvog svetskog rata, iznenada je preminuo u 45. godini života, šest meseci pre Milanovog rođenja.
Počeo je Drugi svetski rat i Milanova majka odlučila je da se sa decom vrati u Bosnu. Plašila se za njihovu bezbednost u Vojvodini, pa je odlučila da utočište potraži u rodnom kraju.
Porodica nije htela da je primi nazad, ali uspela je da nađe posao učiteljice i dozvolili su joj da sa decom živi u školi.
Sestra i stariji brat tokom rata su otišli u Partizane, a Milan je sa bratom Boškom ostao sa majkom u Bosni. Nesrećni dečaci su krajem rata ostali i bez majke. Naime, ustaše su njihovu majku na zverski ubile nasred ulice. Tako su dečaci ostali potpuno sami bez igde ikoga. Samo pukom srećom Milan i njegov brat Boško preživeli su rat.
Kao i mnogu decu koja su ostala bez roditelja po oslobođenju su ih smestili u domove. Nažalost, ne u isti. Boško je smešten u Novi sad, a Milan u Kanjižu. Selili su ga nekoliko puta, a 1946. je završio u Zrenjaninu, gde će ostati šest godina.
"U domovima su na učili poštenju, iskrenosti, nesebičnosti. Pripremali su nas za idealno društvo, koje nismo našli kad smo krenuli svako svojim putem. Mnogi nikad nisu uspeli da se snađu. Neki su se razočarali, neki ostali verni idealima koje su poneli, stalno ratujući protiv laži, nepravilnosti, bezosećajnosti, egoizma", govorio je Milan.
U domu je i zavoleo fudbal. Odmah je bilo jasno da se radi o vanserijskom talentu. Ubrzo je zaigrao za Proleter, već sa 16 godina izborio je mesto u prvoj postavi zrenjaninskog kluba.
A, ONDA SE DESILO - ČUDO
Član Partizana postaje 1959. godine, i tu njegovo golgetersko umeće dolazi do punog izražaja. Na 150 prvenstvenih utakmica postigao je 75 golova za Partizan, što je neverovatan prosek od 0,50 golova po utakmici. S Partizanom je osvojio 4 titule prvaka Jugoslavije (1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65) i bio deo čuvene generacije "Partizanovih beba" koja je igrala finale Kupa šampiona u Briselu 1966. godine. Tu sezonu Galić je proveo u JNA, pa je odigrao samo 3 utakmice u najjačem evropskom takmičenju i postigao 2 gola. Za Partizan je odigao ukupno 288 utakmica i postigao 179 golova.
Za reprezentaciju Jugoslavije, Milan Galić je na 51 utakmici postigao 37 golova, pa je tako drugi strelac u istoriji nacionalnog tima, samo jedan gol iza Stjepana Bobeka. Retko koji svetski igrač se može pohvaliti takvim prosekom golova u nacionalnom timu – 0,725 golova po utakmici. Za reprezentaciju je debitovao 31. maja 1959. godine u kvalifikacijama za EP protiv Bugarske na Stadionu JNA i već u 1. minutu postigao gol.
LUDILO NA OLIMPIJSKIM IGRAMA
Učesnik je Olimpijskih igara u Rimu 1960. godine, gde je sa jugoslovenskom reprezentacijom osvojio zlatnu medalju, a kuriozitet je da je na svakoj utakmici olimpijskog turnira postigao gol! Bio je najbolji strelac Olimpijskih igara sa Dancem Nilsenom.
Milan Galić nije se odlikovao naročitom visinom, ali je posedovao hitrinu, agresivnost, stabilnost u duelima, izuzetan osećaj za gol i neustrašivost, i pre svega odličnu tehniku.
Jugoslovenski klupski fudbal i Partizan je napustio 1966. i sa velikim uspehom je igrao za belgijski Standard i francuski Rems. Jedan je od fudbalera koji nije zapostavio školu, još kao igrač Proletera je završio gimnaziju, a po povratku u Jugoslaviju 1973. godine završio je pravni fakultet i do penzije je radio u FSJ kao pravnik.
Stariji navijači crno - belih ga pamte po čuvenoj izjavi: "Partizan je sigurno šampion, a ostali nek se poređaju kako im je volja".
Proslavljeni golgeter umro je iznenada u 76. godini života od posledica srčanog udara.
Kurir sport