U JASENOVCU SAM GLEDAO KAKO USTAŠA BACA BEBU NA BAJONET! Takvo bezumlje nisam mogao da naslikam! Potresna ispovest srpskog slikara

Profimedia

Kada bi užase Jasenovca mogao da prenese na platno, jasenovački sužanj Neđo Goga (85) naslikao bi kako ustaša prilazi majci i uz osmeh i reči lažne utehe uzima joj detence, koje ona zaštitnički steže u naručju. Naslikao bi kako krvolok hvata tu bebu za nogicu i baca je u vazduh. Nacrtao bi strepnju, beznađe, očaj, ciku... nacrtao bi kako drugi ustaša, cereći se, dočekuje bebu na bajonet. Nacrtao bi rane, krv, krik koji cepa nebo... al' ne može. Kako na bodežu zlikovac vraća majci mrtvo detence, još toplo od njenog zagrljaja. Ne može, jer nikada nije mogao da naslika toliku bol, toliko zlo...

- Nikada nisam prihvatio da naslikam užase Jasenovca, koje jasno pamtim. Pa i to kako ustaša baca dete drugom krvniku na bajonet... Gledao sam to bezumlje više puta, ali nisam imao snage da to naslikam. Nisam mogao to još jednom da preživljavam. Da sam na platno stavio užase logora, to bi bilo shvaćeno i kao umetnička vizija, a to bi bila bleda slika svih tih strahota. Razni funkcioneri komunističke Jugoslavije, pa i general Boško Šiljegović, koji je sa Četvrtom armijom kao politički komesar učestvovao u operacijama za oslobođenje Istre i Trsta, posle rata mi je nudio ogromni honorar i privilegije da naslikam užase ustaških logora, ali nisam mogao - govori za Kurir Nedeljko Neđo Goga (85), najmlađi živi logoraš Jasenovca, slikar i skulptor.

Foto Kurir/Profimedia

Svedok zločina u Jasenovcu... Neđo Goga (85)foto: Foto Kurir/Profimedia

ODSEKLI MU NOS

Neđo Goga deli sudbinu dece Kozare, gde je i rođen, gde su nemački nacisti i hrvatski fašisti u leto 1942. počinili masovne zločine nad Srbima.

- Iz Beograda smo pobegli od bombardovanja i pošli na Kozaru, u rodni kraj mojih roditelja, ali kad smo stigli, već je bilo kasno. Ustaše i Nemci su već sprovodili etničko čišćenje na Kozari. Posle masovnih pokolja pokupili su nas preživele i uputili nas u Staru Gradišku, u zbirni logor. Tamo smo bili nekoliko meseci, a odatle smo ja, tada četvorogodišnjak, stariji brat i ostala deca prebačeni u Jasenovac, gde sam bio godinu dana - seća se Goga užasavajućeg detinjstva.

Malenom Neđi su u Jasenovcu ustaše bajonetima probijali butine, odsekli su mu nos... Brat Vasa ga je ranjenog, krvavog previjao krpama.

LJUDSKA KLANICA

- Jednom je u Jasenovac došla delegacija Crvenog krsta sa Zapada, koju su ustaše nastojale da ubede da je to radni logor, a ne ljudska klanica. Mališane koje nisu pobili prebacivali su u Sisak, u logor za ubijanje srpske dece, što se retko pominje - priča Goga, koji se seća da su veliki deo mališana odmah po završenoj smotri vratili u Jasenovac, u sigurnu smrt, a da se deo sakrio i ostao u logoru u Sisku, gde je donekle bilo bolje.

U logoru u Sisku su ih ubijali izgladnjivanjem. Trave, seća se Nedeljko, oko bodljikave žice nije bilo. Izgladnela dečica su je u agoniji pojela, svu travu koju su mogla da dohvate.

- Povremeno su pred nas, decu, istresali vreli kazan splačina. U toj nazovihrani redovno je bilo stakla, a to su ubacivale časne sestre. Da u mukama umremo. E, kad oni istresu to vrelo, gladna deca nahrle, počinje vriska do neba. Vrele splačine, borba za hranu. Moj brat je nabacivao tu vrelu kašu na košulju i najpre vadio sitno staklo iz te hrane. Tek bismo posle jeli - priča Goga, a seća se i kako je više puta bio sledeće dete koje treba zaklati, ali neka sila ga je čuvala od jasenovačke kame.

PRIKAZ S NEBA

I spas iz pakla je došao čudom, s neba. Nedeljkova majka Savka bila je na frontu u vreme dok su Neđo i brat bili u logoru u Sisku. Savka je bila u partizanima, pomoćnik mitraljesca, hrabra žena... Sa Mladenom Stojanovićem jedan je od organizatora ustanka na Kozari 1941, kada se srpski živalj podigao na oružje kako bi se spasao od ustaške kame. Jednom, u gluvo doba noći, pred nju je izašla mlada žena sva u belom. Rekla joj je: "Savka, Vaso i Neđo su ti živi, nalaze se u Sisku, u logoru za ubijanje srpske dece. Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti, a ni Vaso neće dugo." Kako se iznenada pojavila, tako je i nestala. Da stvar bude čudnija, fenomen žene u belom su videli, čuli i njeni saborci. Verovali su da se to ukazala Sveta Petka.

Profimedia

foto: Profimedia

- Moja majka, koja je preživela rat, to mi je pričala. Živela je u uverenju da smo mi ubijeni na Kozari, jer tamo je retko ko preživeo, a za logor u Sisku do tada nije ni čula. Smatrajući da smo pobijeni, svetila nas je, pucala je na ustaše s rečima: "Ovo je za Vasu, ovo vam je za Neđu!" Odmah je otišla kod komandanta, rekla je da mora ide iz jedinice, a ako je ne pusti, da će dezertirati. Nije imao kud, dao joj je šaku kuna i rekao: "Bog ti upomoć" - seća se Neđo šta mu je govorila majka posle rata.

Majka se presvukla u seljanku, otišla u Gradišku kod prijateljice koja je bila udata za ustaškog oficira. Tražila joj je propusnicu za logor u Sisku. Da joj napišu da je katoličke veroispovesti i da su joj dva sina greškom pokupljena. Molila je da ne piše da joj se deca zovu Neđo i Vaso, jer su to srpska imena.

NIJE ME MAJKA POZNALA

- Kada je ušla u logor, od užasa svet joj se obrnuo oko glave. Maramom je prekrila lice, a deca su vikala: "Teto, uzmite mene." Pitala je da li ima neki Vaso, tražeći sina. Moj brat je došao i pitao može li da ponese brata. Ja sam bio gomila kostiju. Gomila kostiju u slami. Oči su mi bile na sredini glave. Kolena i laktovi lopte, a koske kao šipke pokrivene žutom, zelenom kožom. Kost i koža. Nije me prepoznala. Moj brat Vasa, koji je jedva stajao na nogama, molio je da me on ponese. Uvili su me u krpe i poneli - priča Neđo.

Na izlazu iz logora ustaškinja s puškom zaustavila ih je uvredama.

- Ciknula je: "Srpkinjo!" Majka je pitala zašto je vređa da je Srpkinja. "Nijedna Hrvatica ne bi usvojila takvog kostura", rekla joj je žena u ustaškoj uniformi. Nije ni moja majka ćutala, već je i ona vikala na čuvarku da je - Srpkinja. Pojavio se ustaški časnik i, kada je video dopis iz Gradiške, uzeo je majku podruku i izveo je iz logora i poželeo srećan put - seća se Goga.

Nisu mogli da pobegnu iz Siska jer nisu hteli da ih prime u voz onako smrdljive, prljave, žive leševe.

- Moja majka, jedna od prvih ustanika s Kozare, još jednom je pokazala srčanost i snalažljivost, pa je povikala: "Ko je taj koji staje pred Pavelićeve vojnike?!" Tek tada su nas pustili u voz - seća se Goga.

SVOJE DŽELATE ŽALIM

Stigli do Okučana, odatle do Bosanske Gradiške.

- Smestila nas je na sigurno u Srbac, da vidi da li ćemo preživeti. Creva su iz mene visila. Posle nekoliko nedelja rekao sam: "Ja bi' malo kokošjih nogu", što je bio znak da sam pobedio smrt. Da sam preživeo Gradišku, sabirni logor, godinu u Jasenovcu i gotovo godinu u logoru za srpsku decu u Sisku - kaže Nedeljko Goga, najmlađi živi logoraš Jasenovca.

akg-images / akg-images / Profimedia

Deca žrtve ustašafoto: Profimedia

Preživeo je čudom. I mada su ga ustaše šutirale u mošnice, kao i mnoge druge dečake Srbe u logorima smrti kako ne bi imali dece, on je otac jednojajčanih bliznakinja. Završio je studije likovne umetnosti. Usavršavao se. U Minhenu slikarstvo, u Beču skulpturu. Život ga nosi i na Tibet, gde kod dalaj-lame, vođe tibetanskog budizma, traži mir i način da se oslobodi od strahovitih trauma. Na Tibet je 1956. otišao na štakama, a vratio se sa štapom i sa mnogo više mira u duši. Veliki deo života proveo je na studijskim boravcima na Bliskom i Dalekom istoku.

I danas pamti svaki jezivi detalj iz ranog detinjstva. U duši nosi mir.

- Ne mrzim Hrvate, ni ustaše. Ne mrzim ih, jer onaj koji mrzi, taj trpi. Ne mrzim ih, ja ih žalim - kaže na kraju slikar Nedeljko Neđo Goga, jasenovački sužanj, koji je preživeo užase Jasenovca, ali nije mogao da ih naslika.

MUČENJE: NISU IH DO KRAJA ZAKLALI

- Jednom smo u Jasenovcu ušli u neku šupu. I videli dvojicu ljudi koji sede i nešto pričaju. Mi smo prilazili, a oni nam rukom pokazuju da odemo, da ne dolazimo do njih. Vidimo da rukom pritiskaju vrat. Zaklani su. Kroz prste im teče krv i sliva se po grudima... Ustaše su iz klale, ali ih nisu ubili, ostavili su ih da se muče. Mi smo zgroženi izašli - seća se Nedeljko užasa Jasenovca.

SESTRU SILOVALI I UBILI: KRV NA DEVOJAČKIM KIKAMA

Gledao je Neđo kako mu stariju sestru siluju i kolju ustaše na Kozari.

- Brat i ja smo se krili u žbunju, a naša starija sestra na nekom putu. Videle su je ustaše, uhvatile, brat mi je držao ruke na ustima da ne vrisnem. Oni su je silovali tu, na putu. Otimala se i vrištala, onda su je zaklali, a mi smo gledali. Krv joj je padala na kike, na prašini. Njene kike, njen vrat bili su krvavi, krv u prašini koja stvara blato. Dugo me je posle rata proganjala ta slika kose upletena u kike, koje su me podsećale na moju jadnu sestru - seća se Goga.

Do svoje 14. godine slamarica mu je uvek bila mokra. Vrištao je u snu: "Bežite, evo ih!"

VELIKANI NA NIŠANU: USTAŠE SU UBILE NEKE OD NAŠIH NAJZNAČAJNIJIH SLIKARA

Ratne 1942. godine ubijena su tri velika srpska slikara: Bogdan Šuput, Bora Baruh i Sava Šumanović. Svaki poseban u svom umetničkom izrazu, ali slične, tragične sudbine. Bogdana Šuputa ubili su mađarski fašisti tokom zloglasne Racije 23. januara, Boru Baruha streljaju Nemci u Jajincima 4. jula, dok Savu Šumanovića 30. avgusta ubijaju ustaše. Sva trojica su bila pariski đaci. Koju godinu pre streljanja sedeli su u kafanama u kojima su bili Pikaso, Matis, Šagal... Predstavljamo priče o slikarima koji su stradali od ruke ustaša u vreme Drugog svetskog rata.

1. MILAN BUTOZAN: UMOREN NA SASLUŠANJU

Slikar, vajar, grafičar, svestrani i talentovani likovni kritičar i pedagog Milan Butozan rođen je u Pančevu 28. novembar 1905, a ustaše su ga ubile u Zagrebu u toku Drugog svetskog rata. Butozan osnovno i gimnazijsko obrazovanje stiče u rodnom Pančevu, ozbiljno umetničko školovanje počinje na Kraljevskoj umetničkoj akademiji u Zagrebu, u klasi profesora Joze Kljakovića, specijalizujući se za izradu fresaka, a završava ga u Beogradu, na Umetničkoj školi, 1931. godine. Umetnički opus Butozana obuhvata gotovo dve hiljade radova: brojne portrete, dva ciklusa fresaka, oko 1.000 grafika i najmanje 15 skulptura, izlaganih na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Pančevu, Beogradu, Zagrebu i van tadašnje Jugoslavije. Njegova dela danas se nalaze u više muzejskih i privatnih zbirki na čitavom području bivše Jugoslavije, Švajcarske i Austrije, dok se njegova lična zaostavština, dnevnik i dokumentacija na oko 6. 000 strana, čuva u Arhivu za likovne umetnosti HAZU u Zagrebu. Ubijen je u Zagrebu 1943. godine pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima zvanično, prilikom saslušanja u policiji. Ni dan-danas se ne zna gde je sahranjen.

2. DANIEL KABILJO: ŽRTVA NAJSUROVIJEG LOGORA NA SVETU

foto: Vilko Seberov

Daniel Kabiljo je rođen marta 1894. godine u Sarajevu, u porodici sefardsko jevrejskog porekla. Gimnaziju je završio u rodnom Sarajevu. Nakon gimnazije pohađao je studije slikarstva u Beču, a posle studija vratio se u Sarajevo. Glavnina opusa Daniela pripada poetskom realizmu, a delom anahronističkim tendencijama bosansko-hercegovačke umetnosti za vreme Kraljevine Jugoslavije. U njegovim delima osećala se socijalna nota u izboru motiva, odnosno obrađuje više tipove iz jevrejskog malog sveta. Slikarske mogućnosti Daniela dale su se naslutiti u malim likovnim zabeleškama izuzetne kolorističke svežine i prefinjenosti. Daniel je za života izlagao na izložbama povodom jevrejskih omladinskih sletova 1922. u Zagreb, 1923. u Beogradu, te u Sarajevu 1928, 1931. i 1933. godine. Kao zatočenik koncentracionog logora Jasenovac za vreme Nezavisne Države Hrvatske radio je u keramičkoj radionici sa ostalim logorašima Jevrejima, koje su hrvatski fašisti nastojali u Holokaustu da izbrišu s lica njihove fašističke tvorevine. U koncentracionim logoru Daniel je ubijen krajem 1944. godine.

3. MUHAMED KULENOVIĆ: PAO U STUPNIČKOJ ŠUMI

Muhamed Kulenović je rođen januara 1902. u Bosanskom Petrovcu. Njegova rođena braća bila su veliki srpski književnik Skender Kulenović i sportista Muzafer Kulenović, koji je stradao u logoru Banjica, a imao je i sestru Camku. Prva slikarska iskustva Muhamed stiče u Bihaću, kod zemljaka Jovana Bijelića. Na njegov nagovor 1917, bez znanja roditelja, upisuje i završava Akademiju likovnih umetnosti u Krakovu. Slikao je uglavnom portrete, ali bavio se i slikanjem pejzaža. Sačuvano je oko 50 njegovih slika. Broj slika koji nije sačuvan višestruko je veći. Uspostavljanjem NDH, pod udar ustaških vlasti u Travniku dolaze Srbi, Jevreji i komunisti, pa je 30. aprila 1941. među prvima uhapšen Muhamed i sproveden u ustaški logor Kerestinec. Kada su počele prve likvidacije, shvatili su o čemu je reč, pa su pokušali beg u noći između 13. i 14. jula 1941. Ipak, samo manji deo njih uspeo je da pobegne. Veliki deo zatvorenika je likvidiran kod Stupničke šume, a među njima je bio i Muhamed Kulenović.

4.RAFAILO GEORGIJE MOMČILOVIĆ: MORAO SAM SEBI DA SLUŽI OPELO

Rafailo Georgije Momčilović bio je monah, slikar i mučenik, koji je nastradao u ustaškom pogromu 1941. Do danas se ne zna gde mu je grob, a Srpska pravoslavna crkva odaje mu molitveni spomen od datuma kad je odveden u logor pa do dana njegove tragične smrti. Rođen je kao Georgije Momčilović 23. aprila 1875. Kad je navršio deset godina, roditelji su ga odveli u manastir Kovilj, gde je mladi iskušenik bio opčinjen ikonostasom Aksentija Marodića, pa se i sam snažno zainteresovao za slikarstvo. Već u 12. godini naslikao je portret patrijarha Đorđa Brankovića. Zamonašio se u manastiru Manasija 1896. i, uporedo s duhovnim uzrastanjem, usavršavao slikarsku tehniku. Prvi ikonostas Rafailo je uradio 1902. u Velikoj Krsni, po želji kraljice Drage Obrenović. Oslikao je ikonostase i u manastiru Rakovica, selu Sikole kod Negotina, Paciru i Gornjem Kovilju, a poslednje njegovo delo je ikonostas crkve Ružica na Kalemegdanu iz 1925. Naslikao je i velik broj pojedinačnih ikona i portreta crkvenih velikodostojnika, kao i pejzaža. Imao je veoma zapažene izložbe u Beogradu i Zagrebu. Kao starešina manastira Šišatovac, u Eparhiji sremskoj, završavao je sliku tragično preminulog dečaka kad su po njega došli ustaški dželati. Uhapšen je zajedno sa trojicom šišatovackih monaha 25. avgusta 1941. Bio je na čelu kolone mučenika, koji su po naređenju gonitelja sami sebi služili opelo tokom putovanja do logora u Slavonskoj Požegi, gde je izdahnuo u mukama i poniženjima devet dana kasnije. Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC 1999. otac Rafailo je proglašen za svetog i uveden u Imenoslov srpske crkve kao sveštenomučenik. Naredne godine kanonizovan je za sveca na liturgiji u Hramu Svetog Save na Vračaru, koju je vodio patrijarh Pavle. Dan Svetog Rafaila Šišatovačkog i Deronjskog je 3. septembar - datum njegovog postradanja.

5. SAVA ŠUMANOVIĆ: POSLEDNJOM SLIKOM NASLUTIO SVOJE PRIČEŠĆE S BOGOM

foto: Vikipedija, Printscreen

Na prostoru uz staro pravoslavno groblje u Sremskoj Mitrovici ustaše su 30. avgusta 1942. godine pogubile oko 150 nedužnih muškaraca, žena i dece iz Šida, među kojima je bio i Sava Šumanović. Svi su bačeni u zajedničku grobnicu. U momentu hapšenja na Šumanovićevom štafelaju ostala je slika "Beračice". Ona krije neverovatnu tajnu, krije možda i to da je Sava Šumanović znao da će ustaše doći po njega. Na triptihu je 12 žena sa korpama crnog grožđa, dok se između prostire žitno polje. Žito (hleb) žanje se u julu, grožđe (vino) bere se uz septembru. Kao da je slikar sastavio vino i hleb za svoje pričešće, kao i da je znao za ustašku raciju, ali da nije hteo da se skloni. Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku i otišao. Prema svedočenjima, ustaše su brutalno pretukle zatvorenike, a onda im je takozvani pokretni preki ustaški sud izrekao smrtne kazne. Streljani su uz upaljene baklje kraj spremnih raka - pucano im je u potiljak ili su direktno morali da legnu u raku da bi u njih pucali. Potom su polivani krečom i zatrpavani zemljom. U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici postoji dokument koji svedoči o Šumanovićevom streljanju. Reč je o odgovoru na zahtev Perside Šumanović, umetnikove majke, da joj sina puste iz pritvora. Tek dva meseca posle, nakon što je Sava odavno streljan, dobila je odgovor Nezavisne Države Hrvatske, odnosno Ustaške nadzorne službe, da je Savo Šumanović osuđen na smrt i streljan. Odgovor se završava ustaškim pozdravom "Za dom spremni". Prema svedočenjima, umetnikova majka Persida je jako teško podnela ubistvo sina jedinca i godinama je postavljala na sto tanjir za njega i uveče mu razmeštala krevet, ne mireći se sa gubitkom. Stvaralački opus velikog slikara obuhvata oko 800 ulja na platnu i više od 400 crteža, akvarela, gvaševa i pastela.

Kurir.rs / Uglješa Balšić

TAGOVI