Oj Srbijo, zemljo stereotipa. Ako je verovati srpskim medijima - a ima iha-ha tetlemana koji im još veruju - ponedeljak je (za takozvane žutare) bio „dan lomljenja kopalja“ u Briselu, dočim je za finije (do moga) novinčine i televizore bio „dan D“. Falili su samo podnaslovi „posle dana D više ništa neće biti isto“ pa da sve ostane isto u vjekove vjekova. Ko što će i ostati.
Ponedeljak je takođe bio dan u kome su istaknuti predstavnici političkog krila VBA, militantnog krila SPC i kobajagi evropske opozicije od rane zore cupkali, udarali se šapicama o grudi i mrmljali u bradu: „samo neka potpiše, samo neka izda, pa ćemo ga, čim se vrati, strmopizditi s vlasti i nikada nećemo dati Kosovo“.
Post festum, kad se briselska prašina slegla, kad je postalo jasno da Visoko Mesto (za sada) ništa nije potpisalo i kad je pregovarački Trio Fantastikus (Borelj, Kurti, Vučić) dao tri različite izjave o rezultatima pregovora, televizor N1 - koji je odnedavno sigurna kuća za dverjane - i televizorovi komentatori, među njima i jedan dverjanin, nisu mogli da sakriju razočaranje što Vučić ništa nije potpisao. Gostujući dverjanin je čak zapretio i litijama. Videlo se da čovek ne zna poso. Litije ne kreću „odozdo“, iz naroda, nego se pokreću „odozgo“, s Visokog Mesta.
Ništa, dakle, nije potpisano, nije u stvari imalo elementarnih uslova za sudbonosnost „dana D“ jer na ponedeljak, 28. februara, nije padalo nikakvo „crveno slovo“, nikakav „veliki svetac“, poput Vidovdana ili Sretenja, rezervisanih za srpske sudbonosne događaje. Bilo kako bilo, ipak je pao neki nepotpisani „dogovor“ - od juče dostupan široj javnosti - o čijim detaljima je govorio samo Borelj. Nastavak pregovora (navodno) sledi.
Rez, što rekli režiseri. Tu pre neki dan Boris Dežulović je objavio zanimljiv tekst u kome je izneo interesantnu tezu. Netačno je da je u Srbiji vlast nesmenjiva, kaže Boro - i nabraja ko se sve strmopizdio u poslednjih 30 godina - problem je što je nesmenjiva opozicija, koja čeka da se nekoj od vlasti omakne (po pravilu slučajno ili silom prilika) da uradi nešto konstruktivno, da bi momentalno osula drvlje i kamenje na vlast i optužila je za izdaju nacionalnih interesa opozicionih guzica.
Posle prvog čitanja brzopleto pomislih da je Boro kao krle22 samo polovično u pravu, da je opozicija iz devedesetih bila nešto kvalitativno drugačije, ali već posle drugog čitanja dokonah da je opozicija iz devedesetih samo na površini - i samo privremeno, do Đinđićevog streljanja - bila drugačija, što se pokazalo čim su se korisnici streljanja - s Koštunicom i njegovim kohabitantom na čelu - uspentrali na vlast i započeli proces restauracije starog režima tribalnog nacionalizma, pojačanog klerikalizmom, za koji Milošević, kao čovek posebnog kova, nije imao sluha. Prekardaših. Lomljenje kopalja nastavljamo u sutrašnjem broju.