Jeste li čuli za onaj hit film Balše Ðoga što je razbio blagajne? Niste? Nismo ni mi jer pomenuti nikad nije snimio takav film.
Prvi i poslednji koji je režirao zvao se „Klasa 2002“. Snimljen je pre 21 godinu, ali kao da nije. Publika ga ni onda nije volela, danas ga se niko ne seća, a ni na internetu nećete naći nijednu belešku o ovom ostvarenju čiju je realizaciju platio RTS, osim na Vikipediji podelu uloga. Balša Ðogo, čovek u zrelim godinama - ima 54, tokom svog radnog veka režirao je, pored ovog, „Laku noć, deco“ i još neku sitnež.
Pa zašto se bavimo ovom beznačajnom karijerom?
Zato što nam probi uši oglašavajući ubi et orbi da mu ne daju da snimi film o Košarama.
Pitanje od 50 miliona dinara, koliko je država izdvojila za ovaj projekat, glasi: A zašto bi Ðogu bilo ko dao da snima film o Košarama?
Šta ga iz dosadašnje filmografija kvalifikuje?
Ništa. Ničevo. Noting. Nijente. Nada.?????
I tu svaka priča staje. Ali pošto je ostalo još malo prostora predviđenog za ovu rubriku, da objasnimo šta je posredi.
Lako je bilo u socijalizmu biti filmski reditelj.
Dođeš kod onih koji imaju pare i kažeš: „Ja bih da snimim film o herojskoj borbi našeg naroda protiv okupatora. Molim? Je l’ ja to čujem da ne date pare za svedočanstvo o herojskoj borbi našeg...“
I pare legnu. Plus JNA dovede jednu brigadu statista, o svom kruhu i ruvu...
Tako su u Crnoj Gori snimili „13. juli“, slavan po troškovima i fijasku kod publike. U Vojvodini „Veliki transport“, slavan iz istih razloga, i još slavniji, jer se zbog muvanja s parama išlo i na sud. A najslavnija je bila „Sutjeska“, za koju su pare uzimane iz cele SFRJ, jer se za film zainteresovao Tito lično. Čak je doveo Ričarda Bartona da ga glumi...
E sad, jebiga, Tito umro, Jugoslavija se raspala, za herojsku borbu naših naroda onima koji imaju pare puca qwrc... ali show must go on. Odnosno, reditelji, ljudi, od nečega treba da žive. A najbolje se živi po principu „ideje moje pare, benzin vaš“: Ja bih da snimim film o stradanju srpskog naroda... (dopuniti u skladu s trenutnim potrebama i imaginacijom).
Zato Ðogu ne pada na pamet da snima film o dvoje mladih kojima roditelji brane da se vole, pa se oni ubiju, ili šerifu koji treba da sprovede zatvorenika vozom u tri i pet ili, možda, o putovanju na Jupiter brodom kojim upravlja računar HAL-9000...
Bitka na Košarama je njegov cilj, jer računa (opravdano) sa emocijama publike. Kome će biti do konzistentnosti priče, atraktivne montaže, ubedljivog tumačenja uloga kad ginu heroji? I hoće li se naći neko da se usudi da ospori zanatsku ili umetničku vrednost filma ako postoji velika verovatnoća da to bude proglašeno za svetogrđe?
Plus škole koje će organizovati dolazak na projekcije!
Balša Ðogo nije nikakav reditelj, ili bar to do svoje 54. godine nije pokazao, ali mu računica odlično ide. Operacija sabiranje...
Uostalom, da to kažemo ovako: da li biste pristali da tri dana pravite budalu o sebe ako bi vam to donelo sedmicu na lotou?
A film je još isplativiji. Zato Balša Ðogo pravi budalu od sebe tvrdnjama da mu ne daju da snimi film. I pride vrišti kao Damjanov zelenko!
N. N.