Životna priča Anastasa Skakovskog dokaz je da voljom, trudom i poštenim radom svako od nas može da uspe i da se izbori za bolje sutra, bez obzira kakve sve prepreke život pred nas stavi.
Iako je detinjstvo proveo u bedi, neretko nije jeo danima, a praznog trbuha je kopao u polju da bi dobio malo hrane za majku i braću, on danas živi dostojan život i pravi je domaćin! Na prvom mestu mu je porodica, srećno je oženjen, ponosni otac i deda, uvek spreman svima da pomogn, a o njegovim delima govori i podatak da je bio je proglašen i za ličnost godine!
Anastas je otvorio dušu i ispričao nam svoj životni put, koji je bio sve osim lak. Na današnji dan pre tačno 50 godina, 3. marta 1973. godine, kada je imao samo 13 godina došao je u Dom za nezbrinutu decu i kako kaže, iz ove perspektive, od tada je njegov život krenuo uzlaznom putanjom. Anastas ima 63 godine, dvoje dece, unuku, topli dom, i nikada nije zaboravio gde je proveo detinjstvo i zato ceo svoj život pomaže deci koja su štićenici Doma jer je na sopstvenoj koži osetio teret siromaštva, predrasuda i osuda društva!
50 godina prošlo od dolaska u dom
- U šestom razredu sam na polugodištu imao 11 jedinica, pa sam ponavljao razred, a sledeće godine sam imao već 13 jedinica. I moja tadašnja učiteljica Bojkica je videla da ću krenuti stranputicom, jer sam već sam tada počeo da pravim probleme. Ona se obratila Centru za socijalni rad, koji reagovao na njemu molbu, a kada su došli i videli da nema uslova za život, rekli su da će da me smeste u jednu vaspitno-obrazovnu ustanovu socijalnog tipa - počinje svoju priču Anastas Skakoski.
Odlazak u Dom bio je stresan i strašan, ali ga je naš sagovornik oberučke prihvatio jer je i tako mali, bio svestan da mu je to jedini izlaz da se "spasi bede i ne ode stranputicom".
- Sa 13 nepunih godina sam došao u dom, tačnije 3. marta 1973. godine. Evo pola veka je danas. Otac me je ostavio ispred doma i dao mi je 2.000 dinara i dve kutije cigareta. Dao mi je sve što je imao, ja sam plakao... Tada je došao vaspitač i rekao da idemo u sobu. Objasnio mi je pravila, šta smem šta ne. Morao sam svega strogo da se pridržavam, fiizičko kažnjavanje je bilo dozvoljeno. Za svaku grešku sledilo je šišanje do glave ili batinanje - priča Anastas.
Teško detinjstvo, sa porodicom došao iz Makedonije
Anastas priča da je njegova porodica došla iz Makedonije u Srbiju kada je on imao godinu dana.
- Kada smo došli u Ugrinovce, bili smo jedini Makednoci u celom Sremu. Na nas su gledali kao na neke vanzemaljce. Otac je plac kupio na neviđeno, verovao je ljudima. Kada smo došli imali smo šta i da vidimo. Kuća je bila ruinirana, dve prostorije, pacovi su sve izrovarili, kreveti su svi bili prljavi i nikakvi. Nas je bilo četiri brata, a nažalost stariji brat je umro - govori Anastas dok mu se suze slivaju niz lice.
Danas mu je živ samo najmlađi brat koji je uspešan golubar i živi u porodičnoj kući koju mu je majka za života prepisala. Kaže da mu je teško palo to što ih komšije nisu prihvatale i da su proživljavali pakao.
- Oni su nas maltretirali, tukli, vređali, govorili da nemamo struju, televizor, da se kupamo u lavoru. Mi tada i nismo imali ništa, do to malo što smo zvali kućom. A u kući zemljani pod, plafon samo što ne padne i još prokišnjava. Hrane jedva da ima, više gladni nego siti. Mi tada nismo imali bukvalno šta da jedemo - priča Anastas.
Prema njegovim rečima, majka je davala sve od sebe da im obezbedi ono što je u njenoj moći, pošto je odlučila da se rastane od oca misleći da je vara.
- Mama je jednom nedeljno delila jedno pile za sve nas, jedini izvor prihoda bile su nam nadnice. Mama je plakala kada je dolazila jesen, jer nismo imali šta da ložimo, pa smo se nekako snalazili za neku kukurozovinu, ogrev, a drva su bila misaona imenica. E onda kada sam već malo ojačao, sa desetak godina sam ja već počeo da kopam kukuruz. Mnogi su mislili da mi nikada nećemo u životu uspeti. Toliko su nas potcenjivali - priča on
Kaže da su radili razne teške poslove za "siću" jer su morali da preguraju dan za danom.
- Najviše smo okopavali kukuruz za dnevnicu ili komad slanine. Nikad neću zaboraviti kada komšija nije hteo da nam pozajmi običnu sijalicu - govori Anastas.
Dom ga spasao stranputice
Kako Anastas priča, iako ga je tokom života svašta zadesilo, on je uspeo da, kako kaže, dođe "od blata do crvenog tepiha".
- Danas imam suprugu, sina i ćerku, i jednu unuku od sedam godina koja ide u prvi razred. Svašta me je za života desilo, pored toga da sam zbog siromaštva završio u Domu. Imao sam i moždani udar, od tada se lako rasplačem, nekako je uticalo na mene da budem mnogo emotivniji - govori nam on.
Prvi put je u životu bio istinski srećan 1985. godine kada je dobio prvo dete, a čini se da kolo sreće od tada za Anastasa nije prestajalo da se okreće.
- A posebno sam ponosan bio kada sam kupio plac 1988. godine i to prvog aprila, a posle dve godine sam se i uselio. Sin mi je rođen 1985, tada nisam hteo drugo dete jer ne bi imalo uslove za život, strahovao sam da mu neću moći priuštiti normalne uslove za život. Nismo mogli u istoj sobi da spavamo supruga, deca i ja - govori on.
U domu se obrazovao i stekao zanat zahvaljujući kom je mogao da zaradi pošteno i časno, da živi kao sav normalan svet i priušti sebi osnovno. Ispit je položio odličnim uspehom.
- Najponosniji na sebe bio sam kada sam zanat završio sa odličnim uspehom. Sećam se sreće na licu moje majke kada je došla u dom i kada su rekli da sam odličan. Ponosan sam i na jednu situaciju u osnovnoj školi, za koju sam saznao kasnije. Desilo se da je direktor osnovne škole zvao na roditeljski sastnak i rekao je samo dve rečenice "Najbolji u školi je Mihajlo Skakovski, a najbolji u razredu je Anastas". Mama je taj dan plakala, posle mi je rekla da joj je bilo teško jer nije imala da nam kupi čokoladu - priča Anastas i ne krije suze.
Džej i on se družili u domu
Da je Dom u kom je Anastas bio izrodio ljude koji su uspeli u životu uprskos svim preprekama, vidi se po tome što je u isti životni prostor sa njim delio i naš pokojni pevač Džej Ramadanovski.
- Džej je došao u dom dve godine posle mene. On je bio mali, imao je neke udaraljke, bongo i stalno je pevao. Ali je uvek tugovao beskrajno jer mu majka nije dolazila i nije živela sa ocem. Kada su nam bile posete on je odlazio u drugu sobu i plakao. Onda smo mi znali šta ga rastužuje pa sam ja izbegavao da se hvalim kada mi dođe otac, zato sam ga uvek čekao ispred doma - opisuje Anastas svoje detinjstvo.
Ispričao nam je i zašto ga je posebno ganula čuvena pesma koju peva pokojni Džej - "Nedelja". Objasnio je i da stihovi te pesme opisuju težak život "domaca".
- Džej je pevao tu pesmu Nedelja, ali sad ću vam reći kako je nastala. Stihovi kažu - "Nedelja, svi ste tu a mene s vama nema". On je jedne nedelje napravio neku grešku i nije mogao da bude pušten. Te reči je on tada pevušio u domu zato što smo svi mi bili zajedno, a on po kazni u sobi i nije mogao da se druži sa nama - priča Anastas.
- Ja sam završio zanat. Odmah po izlasku iz doma radio sam tri meseca, otišao u vojsku, a kada sam se vratio posao me je čekao i nastavio sam da radim - kaže on.
Upozorio je i na to da pravi izazov za štićenike doma nastaje kada napune 18 godina i moraju da puste dom.
- Kada odete iz doma i tada nemate ništa, tad je teže nego kad dođeš. Deca izlaze na ulicu, i moraju da se paze. Nadležni moraju da im obezbede siguran posao. Jer tu decu kriminalci jedva čekaju ih vrbuju da diluju drogu, da kradu... Najbolnije je ponižavanje kad izađeš jer si "domac". To je tako uvredljivo, šta god nestane prvi si krivac. Neretko sam i batine dobijao ni kriv, ni dužan. Najviše me je nepravda bolela. Ni siromaštvo, ni glad, ni teret života, ni borba. Nepravda - zaključuje Anastas.
Ali kada se sve sabere može biti zadovoljan i ponosan, postao je pošten i pravedan čovek, uvek spreman svima da pomogne, posebno deci koja su u situaciji u kakvoj je on nekada bio. Teret života ga nije slomio, samo ga ja učinio boljim.
Kurir.rs/Blic