Donosimo vam 30 priča o najvećim jugoslovenskim sportistima
Gospodin u kopačkama, uzor generacija, simbol Crvene zvezde i njen zaštitni znak - neponovljivi Rajko Mitić.
Legendarni as rođen je u selu Dol, blizu Bele Palanke, 19. novembra 1922. godine, a napustio nas je 29. marta 2008. u 86. godini života.
Karijeru je počeo u omladinskom timu BSK-a u predratnom Beogradu. Prvi kapiten Crvene zvezde bio je Miroslav Ćirić, a Rajko je posle njega poneo kapitensku traku i nosio je dugi niz godina.
Crveno-beli dres nosio je 14 sezona. Odigrao je ukupno 572 utakmice i postigao 262 gola. U svojoj karijeri, za sve klubove i reprezentaciju Rajko Mitić, kojeg su zbog osobina liderstva, ali i skromnosti saigrači zvali Majka, ukupno je odigrao 927 utakmica.
Kao kapiten i istinski vođa tima, Rajko Mitić je sa Crvenom zvezdom osvojio pet titula prvaka Jugoslavije - 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine, jednu titulu prvaka Srbije 1946. godine, a Kup Jugoslavije četiri puta (1948, 1949, 1950. i 1958).
Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od Zvezdinog dresa oprostio se 29. novembra 1958. u meču finala Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu.
Proglašen je prvom Zvezdinom zvezdom, a i stadion sada nosi njegovo ime. Rajko Mitić je dobio i spomenik ispred stadiona.
Međutim, malo je poznato da je Rajko Mitić karijeru počeo u nižerazrednom klubu Košutnjak, da bi pre Drugog svetskog rata igrao za BSK, a potom i Crvenu zvezdu. Kada je osnovana Crvena zvezda 4. marta 1945. godine, gotovo svi fudbaleri predratna dva najveća kluba Jugoslavije i BSK počeli su da igraju za Crvenu zvezdu. Zbog komunističkog uređenja tadašnje Jugoslavije morao je da odigra i četiri meča za velikog rivala Partizan, kada je vojni klub bio na turneji po SSSR. Tada je Rajko postigao i dva gola. Interesantno je da su i veliki asovi Partizana Stjepan Bobek i Marko Valok igrali za Crvenu zvezdu, kada je klub išao na turneju po Južnoj Americi.
Za reprezentaciju Jugoslavije tokom 11 godina je igrao je 59 puta, upisavši se u strelce 32 puta. Učestvovao je na dva olimpijska turnira - 1948. godine u Londonu i 1952. u Helsinkiju i oba puta osvojio srebrnu medalju. Bio je kapiten i član nezaboravnog tima iz Finske, koji je svih šest utakmica odigrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.
U posebnom sećanju ostale su dve dramatične utakmice protiv SSSR, kada je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre kraja vodio sa 5:1 i ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenom meču Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi - 3:1.
Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957, protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu.
Mitić je od 1960. do 1966. godine bio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor je sastavio 34 jugoslovenske reprezentacije.
Prva "Zvezdina zvezda" i jedan od najboljih srpskih fudbalera svih vremena Rajko Mitić umro je u Beogradu 2008, u 86. godini.
KAKO JE RAJKO ODBIO BRAZILCE
Zanimljiva je priča kako su Brazilci pokušali da vrbuju Rajka Mitića. Rekli su da bi želeli da predlože fudbaleru našeg državnog tima da ostane u Riju i da igra za njihov klub. Predstavnik Botafoga bio je ugledna ličnost, član brazilske vlade, inače profesor univerziteta i poznati lekar.
Odmah je shvatio situaciju, znao je da su Brazilci veoma osetljivi kada su u pitanju ozbiljni i ugledni ljudi i zato je vodio razgovor s puno takta.
Predstavnik kluba Botafogo čestitao je Mitiću na odličnoj igri i izrazio želju da on ostane u Riju i zaigra za njih. Nuđeno mu je sve što poželi, od novca dovoljnog za ceo život do toga da bi mu celu porodicu prebacili u Rio, naravno, o trošku kluba.
Mitić je strpljivo tražio način da se zahvali na ponudi, Brazilci su bili uporni, a onda ih je razoružao rečima:
- A da li biste vi došli u Jugoslaviju? - pitao je predstavnika kluba Botafogo.
- Ja? - , začudi se Brazilac. "Šta bih ja radio tamo kod vas?"
- Vi ste izvanredan lekar, čuveni specijalista, a mi nemamo dovoljno lekara. Dođite, učinićemo sve što želite, daćemo vam odlične uslove.
- Ali, to je nemoguće! Ja sam ovde potreban, ovde ima toliko posla. Ja, najzad, veoma volim svoju zemlju.
- I sa mnom je isti slučaj. Ja sam potreban svom klubu i iznad svega volim svoju zemlju. Da li vam je sada jasno zašto ne mogu da ostanem kod vas, bez obzira na to šta ćete mi vi ponuditi.
- To nikako - podigao je svoj glas drug Tito.
- Nisam ničiji navijač, već realni posmatrač i podjednako me raduju uspesi svih naših sportista. Ti vrlo dobro znaš Vlado, da kad god su se pojavljivale i iskrsavale neke slabosti po klubovima, a posle naših razgovora i dogovaranja, dobijao si zadatak da ih rešavaš na napravedniji način, nepristrasno i bez privrženosti bilo kom klubu.
- Time je drug Titi negirao priče da je klupski opredeljen. U to, Vladimir Didijer ni ja nismo ni sumnjali. Primedbom na račun Hajduka samo smo želeli da ga što duže zadržimo.
Kurir sport