Upravo tako bi se mogao nazvati mini-serijal koji je išao proteklih dana. I koji će još potrajati. Sve nešto mislim da možda ne bi bilo loše ustanoviti praznik Dan nacionalnih frustracija, koji bi padao na dan posle Sretenja, Dana državnosti. Sve je bolje kad se institucionalizuje, a tako važna stvar kao što je nacionalna frustracija nipošto ne bi smela biti prepuštena stihiji i ličnim inicijativama.
Ne bi bilo zgoreg upriličiti i prvenstvo Srbije u nacionalnoj frustriranosti - koje je neformalno odavno u toku - na kome bi se egzaktnim bodovanjem ustanovila rang-lista nacionalno najisfrustriranijih, sledstveno najzaslužnijih persona dramatis (bolje reći persona dramoseratis).
Napred rečeno nas dovodi do srca frustracione tame. Frustracija, naime, svejedno koja, svejedno kolika, nije nikakav big deal, nego banalno psihološko stanje koja se javlja - ponekad i više puta dnevno - u situacijama kad stvari ne idu onako kako ste planirali ili kad vam neki mračni predmet želja - kinta ili mindža, svejedno - izmakne ispred nosa.
Ljudski život nije ništa drugo do neprestano prevazilaženje svakodnevnih frustracija. Ali prevazilaženje frustracija je pravilo s mnogo izuzetaka. Ako, recimo, nekom dilberu/ki ne pođe za rukom da prevaziđe neku frustraciju, stisne muda i nastavi dalje, taj/ta je jebo/jebala čvorka. Zauvek ostaje u stanju frustriranosti, tapka u mestu i zagorčava život kome stigne.
E sad, kad se od kolektivne frustriranosti - kojoj seljački politički metafizičari nataknu oreol uzvišenosti i svetosti - napravi politika, stvar se dodatno komplikuje za kolektiv, dočim seljačkim političkim metafizičarima naprosto procvetaju ruže (i nabubre novčanici).
Da ne bude zabune. Osim što na te svate gledam ko na smrdljiv sir - a njima puca qwrz što ih tako gledam - ništa drugo ne zameram seljačkim metafizičarima, kao što ništa ne zameram mešetarima sa Vol strita koji pelješe ušteđevine alavih penzionera, kao što ništa ne zameram šibicarima sa Zelenog venca.
Da nije brzine na zlo / hitrine na grabež, lakoumnosti i tupoumnosti „žrtava“, ne bi bilo ni volstritskih mešetara, a još manje šibicara sa Zelenog (i Andrićevog) venca. Društvo u kom je moguće napraviti lepu političku karijeru sa jednom jedinom tačkom programa - „ne dam Kosovo“ - debelo je zaslužilo sve što ga je snašlo i što će ga tek snaći.
Da opet ne bude zabune. „Ne dam Kosovo“ može biti legitimna početna tačka nekog političkog programa, ali bi u tom slučaju nedavač Kosova - svuda u svetu osim u Srbiji - bio u obavezi da javnosti podastre detaljan (održiv) plan nedavanja, tj. šta će sve konkretno uraditi da bi povratio Kosovo i kakvu će odgovornost podneti ako omane na poslu, pa ostane nacionalno frustriran.
One koji nipošto „ne daju“ nešto što nemaju - i pritom pojma nemaju kako to da ne daju - javnosti u uređenim društvima teraju u 3PM, dočim društva i javnosti koji nasednu na dubaru sami odlaze u 4LPM.