BEOGRAD/DIVČIBARE - Ivana i Anej su mladi par iz Beograda, zaposleni u IT industriji. Nakon mukotrpne potrage za stanom u prestonici, rešili su da naprave životni preokret: svoj novac su uložili u pravljenje kućice na Divčibarama.
Rešili su da je podignu sasvim sami, bez angažovanja majstora, samo uz pomoć porodice i prijatelja. Ovo je njihova inspirativna priča.
„Moj pradeda je sagradio kuću, moj deda je pomagao da se kuće prave. Nemoguće da mi danas, sa svom tehnologijom, alatima i resrusima, nismo u stanju da napravimo. Imamo auto, prikolicu, možemo da kupimo građu, ima ko da doveze, ima mašina da iseče“, ovako je razmišljala Ivana, koja je sa svojim dečkom Anejem uspela da ostvari san iz detinjstva: da ima svoju kućicu na planini.
Sve je počelo iz frustracije - tražili su stan u Beogradu, ali su visoke cene i suludo tržište doveli do toga da se okrenu nečemu sasvim drugačijem.
„Nismo mogli da nađemo ništa što nam odgovara, ni po ceni ni po lokaciji. Kad smo se iznervirali, posle dva-tri meseca traženja stana, samo sam rekla: ‘Anej, hajde da kupimo plac na Divčibarama'“, priča Ivana za Zadovoljnu.
Divčibare su prvi put posetili pre korone i jako im se svidelo. Spontano su krenuli u potragu, ne znajući cene, ni koliko ari mogu da kupe. Ali, u njihovom slučaju izgleda da se ostvarila ona čuvena rečenica: kad nešto jako želiš, ceo univerzum se uroti da ti to ostvari.
Tako je nastao njihov projekat „8 ari sreće“ u kojem su dokumentovali svaki korak pravljenja kućice bez majstora – korak po korak.
Pronalazak placa
Kada su čvrsto odlučili da zaista žele sami da naprave kućicu, prvo su morali da pronađu idealno mesto za nju. Umesto oglasa, uzeli su auto, otišl na Divčibare i vozili se.
„Gledali smo šta nam se sviđa. Pinujemo lokaciju na mapi, pa kod prve sledeće kuće na koju naiđemo pitamo: Znate li čija je ovo livada, na koga se vodi, da li hoće da prodaju? Ostavljali smo poruke na traktorima, na lokalnoj prodavnici, na kapijama: Mi smo mladi par iz Beograda, tražimo da kupimo plac oko pet ari, da ima priključak za vodu. U kojem god dvorištu da smo videli ljude, mi bismo stali“, objašnjava Ivana.
Posle dva, tri meseca su ljudi počeli da im se javljaju i nude placeve. Kad je prošla korona, krenuli su sa razgledanjem. U jednom danu bi videli i do 12 placeva.
Objasnili su na šta treba obratiti pažnju kad kupujete plac.
„Bitna je udaljenost od glavnog puta, kako je urađen prilaz. Bitni su priključci za struju i vodu u blizini. Kog je tipa površina – da li je pašnjak, livada, šuma. Za svaki postoje različiti uslovi šta može da se gradi“, kaže Ivana.
Pre kupovine placa, vlasnik zemlje mora da podnese zahtev za informacije o površini za kupca, dodaju.
„Mi smo kupili od Mileta, s njim smo otišli u opštinu i tražili informacije za parcelu. To se plaća oko 2.000 dinara. Tu piše sve – dokument na osnovu kojeg vi donesete odluku“, kažu.
Pravljenje hotela od strane raznih biznismena su doveli do toga da se Divčibare komercijalizuju, tako da se cene menjaju iz meseca u mesec.
„Kad smo mi kupovali, platili smo ar 250 evra. Tada smo imali i čoveka koji je nudio ar za 10 evra, ali i 800 evra. Kad se kupuje na hektare, cena je manja. Sve je stvar pregovora, kako se ko snađe“, rekli su nam. Nakon geometra i notara, plac je bio njihov – i gradnja kućice je mogla da počne.
„Naši roditelji su govorili: ‘Super, sad ste kupili plac, imate vremena, nemojte da žurite’. Ali mi smo stvarno hteli nešto da radimo. Rekli smo da u subotu idemo da kopamo rupe za temelj. Želeli smo malu kućicu, Anej je želeo da bude u staklu“, priseća se Ivana početka ovog projekta.
O gradnji su znali sve na papiru – ali ništa praktično. Odlučili su da je u skladu s njihovim budžetom kućica od 25 metara kvadratnih, koja ima galeriju za spavanje. Podelili su posao u korake i svakog vikenda se obavezali da će ići na svoj plac i raditi – sa porodicom i prijateljima.
Na svom profilu na Instagramu su detaljno objasnili svaki korak izgradnje kućice – od kopanja rupa za temelje, preko podizanja rogova, zaptivanja, do postavljanja stakla.
„Moja porodica nema puno alata – ali Anejev tata ima toliko da može svemirski brod da napravi. Kupuje novo i polovno. Nismo znali šta nam treba, pa bismo mu rekli: ‘Mi sad idemo da kopamo rupu’. A on bi naveo: ‘Treba vam ašov, pijuk itd’. I spakujemo šta nam kaže“, priča Ivana kako je tekao proces.
Nabavka materijala je tekla korak po korak.
„Uvek bismo pitali lokalce koga preporučuju, ko najjeftinije može da doveze. Oni znaju kako bi oni nabavili. Gledali smo šta je najbliže“, kažu.
Najteža stvar im je bila dizanje rogova – ali bilo je i mnogih drugih izazova.
„To su grede 10×10, duge šest metara, a nismo imali dizalicu. Sve su ručno dizali tata i tata, brat i brat, drugari. A to je osnovna konstrukcija, nije smelo da padne. Imali smo ambiciozni plan da dignemo sedam rogova, a uspeli smo samo pet“, sećaju se.
Svaki korak kad završite, mislite da je on najteži, kažu Ivana i Anej.
„Ogromno staklo smo prevozili nas dvoje u prikolici, mislili smo da će da se polomi u paramparčad do gore. Sa staklenom vunom smo se namučili – od nje svrbi kaža, peče, kašlje se“, opisuju.
Ipak, jedan posao nisu mogli da završe porodičnim snagama. „Prvi i poslednji majstori koje smo imali su limari. Lim je materijal čija je obrada skupa. Nismo imali alate niti je iko bio vešt slimom na visini od šest metara“, kažu.
Posle mnogih vikenda na planini, po suncu i hladnoći, u društvu predanog tima porodice, prijatelja i dobronamernih komšija, njihova kućica sada izgleda čarobno. Uveli su vodu, uskoro će i struju. Planiraju septičku jamu. Ima još posla: da stave pločice, kadu i umivaonik, da unesu nameštaj, a na proleće lakiraju sve.
Transparentni su oko svih troškova – na Instagramu su objavili koliko tačno su platili svaki segment.
Ivana i Anej kažu da s razlogom nisu angažovali profesionalce da im sagrade kućicu. Jednostavno, bili su umorni od gledanja u ekran, umorni od gradskog života. Zato su im fizički rad i stvaranje nečeg posebnog došli kao životna motivacija.
„Nije bio cilj da uštedimo i postanemo popularni na Instagramu. Radimo u IT-ju, nama su sredstvo za rad računari. Dovoljno brzo kucamo, možemo da radimo na bilo kom operativnom sistemu. Ali smo osobe kojima nije dovoljan posao od 9 do 5 svakoga dana. Zanimljivo nam je da imamo nešto na čemu radimo, ulažemo energiju i trud i vidimo rezultate“, kažu.
Kućica je dobar projekat i zbog toga što su u njeno podizanje mogli da uključe svakog koga to imalo zanima.
„Odlazak na planinu je bio odmaranje, iako smo fizički bili preumorni. Svi smo imali jedan cilj – da završimo nešto. Neki ljudi 15 godina nisu uzeli čekić u ruke, od kad su bili deca“, kroz smeh kažu.
Okupili su prijatelje i porodicu oko svog sna – i svi su se udružili da im pomognu. Zajedno su proveli dane ispunjene slogom, druženjem, uživanjem, kao i dobrim starim – timskim radom. U tome je možda i najveća čar Ivanine i Anejeve kućice.
Kurir.rs/Nova/Zadovoljna
Bonus video: