Već pet godina otkako sam izašla iz zatvora niko neće da me zaposli, diskriminisana sam jer sam osuđivano lice, a u rukama imam pet zanata, od toga sam u zatvoru izučila četiri, kaže za Kurir Sneža Ognjanović (46) iz Kragujevca, koja je odslužila 10 godina robije za više krivičnih dela, među kojima i dilovanje droge, a iz zatvora je izašla 2018.
- U zatvoru sam bila punu deceniju, a kad sam pre pet godina izašla, plašila sam se kako će mi život izgledati. Morala sam da učim čak i one najprostije stvari - da koristim bankomat, kako da izmerim voće u marketu... Sve vreme sam tražila posao, ali nisam uspela da ga dobijem. Bila sam deskriminisana.
Pre pandemije korone uspela sam da otvorim salon. Naučila sam da radim japansko iscrtavanje obrva i puder-obrve, ali sam ga zbog kovida zatvorila. Nisam mogla da opstanem - jada nam se Ognjanovićeva i dodaje:
- Ljude koje sam nekada poznavala, koji su bili na dobrim radnim mestima, više ne rade, nemam koga da pitam za pomoć, sva vrata su mi zatvorena iako imam radnog iskustva, jer sam i u zatvoru radila. U Zabeli sam, na primer, radila poljoprivredu, u bašti ženskog zatvora isto, onda krojačke poslove, pravila nakit, nameštaj... Sada mi ništa od toga ne vredi jer niko nema poverenja u mene.
Navodi da, iako je sada slobodna žena, niko neće da joj da posao, a nema ni rešeno stambeno pitanje.
- Živim u oronuloj kući u kojoj je živela moja majka. Kada god odem na razgovor za posao, pitaju me da li sam osuđivana. Kada kažem da jesam, kratko kažu: "Ne primamo osuđivana lica." I tako već pet godina... Ljudi koji me poznaju ne gledaju me drugačije, ali osećam degradaciju kod onih koji za to tek prvi put čuju. Ništa mi ne kažu, ali po pogledu i ponašanju osetim - jada se Ognjanovićeva.
Predsednik udruženja "Posle kiše" Dušan Mirić (44), koji je iz dva navrata odležao devet godina zbog pokušaja ubistva, takođe priča da je po izlasku iz zatvora dugo bio diskriminisan, ali da je konačno uspeo da se zaposli:
- Nakon prvog izlaska iz zatvora 2006. gde god da sam tražio zaposlenje, na čija god vrata bih pokucao nailazio sam na prepreku. Svi su mi tražili papir da nisam osuđivan. I preko veze sam pokušavao, ali džaba. Uvek bi čuo ono: "Gde nađe baš njega problematičnog!" Iako sam želeo da zarađujem za svoju koru hleba, papir da sam bio osuđivan bio mi je velika prepreka.
Drugi put sam završio na robiji jer sam se zadesio na mestu na kome je bila tuča. Pošto sam već bio osuđivan, imao sam teže okolnosti, te sam zaglavio zatvor do 2014. Pošto sam znao kakav problem me čeka kad izađem, u zatvoru sam došao na ideju da osnujem udruženje "Posle kiše".
Mirić ističe da je kroz rad tog udruženja želeo da pomogne svima koji su u istoj situaciji kao on.
- Kada je počela ona pošast od korone, dobili smo poziv od Sektora za vanredne situacije da pomognemo zdravstvenim radnicima. Odmah sam se prijavio, a zadatak nam je bio da nosimo boce sa kiseonikom do pacijenata u crvenoj zoni. Taj volonterski rad me je ispunio, pomogao sam bolnici, lekarima, pa i bolesnicima. U raznim humanitarnim akcijama stekao sam poverenje zajednice - priča Mirić i dodaje:
- I kasnije, kada je korona utihnula, nastavili smo da volontiramo na punktovima za vakcinaciju. Nakon svega toga dobio sam poziv za posao u JKP u Kragujevcu. Do danas je dve godine kako radim u sektoru "Zelenilo". Mnogo mi je značilo što sam sve vreme imao podršku porodice, ali u udruženju imamo dosta onih koji pri izlasku iz zatvora nemaju ni dokumenta, ni para, a ni zaposlenje.
On ukazuje i da je procenat povrata u zatvorima između 65 i 70 odsto.
- Ovako visok procenat recidivizma može se pripisati nedostatku programa koji pomažu osobama koja su otpuštene sa izdržavanja kazne zatvora da se uključe u normalan društveni život - zaključuje Mirić.
Kurir.rs/ A. K. - S. T.