Znate onu situaciju kada neko želi nešto da vam saopšti pa kaže - imam jednu dobru i jednu lošu vest - i uz to vam ljubazno ponudi da birate koju vest želite da vam prvo saopšti. Realisti i praktičniji umovi uvek pragmatično biraju da im se prvo saopšti loša vest, da realno znaju na čemu su, a osetljivije dušice koje vole da kusaju slatkaste šećerleme i žive u svetu snova po pravilu biraju da im se prvo saopšti dobra vest, pri čemu onu lošu pokušavaju da eskiviraju dok god je to moguće.
Autor ove kolumne jednako tako ima za čitaoce jednu dobru i jednu lošu vest, a budući da među čitaocima kolumne sigurno ima i praktičnijih i realnijih umova, ali i osetljivih dušica, autor će sam izabrati da prvo saopšti onu lošu vest, budući da i sam više naginje praktičnom realizmu.
Dakle, loša vest je da će ova i nekoliko narednih godina svetske, ali i naše regionalne politike biti izgubljene u nadgornjavanju raznih strana i velesila oko sopstvenih strateških interesa, pri čemu možemo očekivati da potraju sukobi koji već traju, a možda i da izbije poneki sukob tamo gde je sada mir. Dakle, čekaju nas manji ili veći konflikti na raznim tačkama ove lude planete, pomeraće se linije fronta, padaće stare i praviće se nove vlade, padaće stare i praviće se nove kombinacije i računice strateških interesa, pregovaraće se i tući će se istovremeno. Pri svemu tome možemo očekivati i razna podrhtavanja zemlje, jer ni zemlja nije potpuno bezosećajna kada neko po njoj gađa projektilima razorne snage, a kamoli da neko iskoristi oružja najrazornije snage (koja se, na sreću, trenutno samo glancaju i glancaće se tek nakon „zamrzavanja“ sporazuma između SAD i Rusije o kontroli strateškog naoružanja). Verovatno negde postoje ozbiljne studije o uticaju borbenih dejstava koje proizvodi čovek na seizmičke procese prirode, jer tu očigledno postoji neka veza, iako verovatno ona nije tabloidna kako pretpostavljaju mnoge šarene teorije zavera, već je mnogo ozbiljnija.
Obrni-okreni u sledećih nekoliko godina čekaju nas mnoge „seizmičke“ promene sveta u kojem živimo i potresi, bez obzira na to da li je reč o ogoljenim vojnostrateškim borbama ili reakciji majčice zemljice na njih (da ne spominjemo tek galopirajuću inflaciju i ove prizemne muke koje su svakome već sad očigledne).
Pa koja je onda uopšte dobra vest?
Dobra vest je da neće ni to rokanje i tresidba doveka i da će se pre ili kasnije i geostrateško i geološko tlo smiriti i da će neke naredne generacije imati mirniji život, baš kao što su to imali srećnici bumeri koji su se rodili npr. zlatnih pedesetih godina 20. veka, nakon Drugog svetskog rata. Tako je uvek bilo dosada, da nakon rokanja dođe dogovor velikih i zora novoga sveta, tako će verovatno biti i sada, ako neko u međuvremenu ne stisne pogrešno dugme, što trenutno ipak ne možemo znati i o čemu je nezahvalno spekulisati.
Koji je onda zaključak i konačna rezultanta između dobre i loše vesti? Pa ona je jednostavna i ima svoj strateški, istorijski, moralni i ljudski aspekt. Ona je jednostavna i svevremenska i kaže da ove „godine iscrpljivanja“ valja preživeti razborito vodeći računa, bez obzira na to da li je reč o pojedincima ili državama, da se ne učini neki drastični pogrešan korak, koji bi doveo u pitanje budućnost državnih i pojedinačnih „entiteta“ u tom novom svetu, kakav god da on bude.
Jer proći će jednog dana i ovo.