Rok legenda bivše Jugoslavije Dado Topić ima dva sina iz dva braka - Daniela i Reu. Stariji naslednik živi u Parizu i bavi se modnom fotografijom. Sreli smo ga na Nedelji mode, na kojoj se nije odvajao od svog foto-aparata.
Bio je raspoložen za razgovor, pa je ispričao kako se našao u Francuskoj, po čemu pamti detinjstvo, a progovorio je i o odnosu sa svojim slavnim ocem.
- Dugo živim u Parizu, od svoje osme godine, ovde sam završio školu i fakultet. Bavio sam se manekenstvom, putovao sam po Evropi, Aziji i Americi, a onda sam prešao na fotografiju, zbog koje sam takođe stalno na putu. U poslednje vreme sam u Parizu jer mi je mama bolesna.
Otkud ti u modi?
- Manekenstvom sam počeo slučajno da se bavim i kroz taj posao sam se zaljubio u fotografiju. Više mi se sviđa da budem iza kamere nego ispred.
Kad si se doselio u Pariz?
- Došli smo svi zajedno, mama, tata i ja 1982. godine. Onda su se zakomplikovale stvari između mame i tate, odlučili su da se razvedu. Mama je rešila da ostane u Parizu, a tata se vratio kući. Tad smo se jedno drugom izgubili iz vida, posle je došlo do rata.
Znači nakon razvoda roditelja nisi bio u kontaktu s ocem?
- Nisam ga video 10 godina, od moje osme do 18. godine.
Kako si to podneo?
- Kad si dete, nekako ti to ide ka srcu, razmišljaš to mi je tata, a kada odrasteš, shvatiš da nije sve u životu crno i belo. Prihvatiš to onako kako jeste. Sve je to život. On je do moje osme godine bio najbolji tata na svetu i tu je zaradio kredit kod mene. Šta je bilo, bilo je. Ne volim da ostajem u prošlosti, volim budućnost.
Da li si mu zamerio što niste bili u kontaktu?
- Ne možeš ljudima zameriti, svi imamo neke okolnosti, naše probleme, pa šta je, tu je. Nismo imali nikakav kontakt. Bilo je komplikovano, nije bilo mobilnih telefona, niti mogućnosti za komunikaciju kao sada.
Kako je došlo do ponovnog susreta?
- On je mene pozvao. Otvarao je studio u Rogoznici u Hrvatskoj. Tog leta sam otišao tamo i videli smo se. Zajedno smo proveli to leto.
Jeste li sad u kontaktu?
- Ne toliko. Imamo čudan odnos. Uvek sam ja bio taj koji je zvao i stavljao drvo u tu vatru. Jednog dana mi je dosadilo da uvek ja budem taj koji će pozvati. Danas s ljudima možeš da kontaktiraš kako hoćeš. On je jako čudan. Ne zameram mu. Ako mu sutra nešto bude trebalo, tu sam. Otac je otac, krv je krv. Ja sam uvek tu za ljude, ali se ne namećem. Ako me hoćeš pozvati, pozovi me.
Nedostaje li ti?
- Pa tata je tata, ali neke stvari moraš prihvatiti. Pokušao sam da razumem, ali neke misterije, nažalost, ne možeš da otkriješ. Svi mi imamo nešto što moramo da prihvatimo, a ja sam to prihvatio i okej sam s tim. Nešto ne razumem, a moram da poštujem šta drugi ljudi hoće. Postala nam je navika da ne kontaktiramo često, da tako kažem.
Kako izgledaju vaši razgovori kada se čujete?
- Mi smo super kada se čujemo, samo što to nije redovno. Ali nije to samo do njega. I ja sam živeo takav život da sam uvek bio negde na putu.
Ideš li u Hrvatsku?
- Od početka kovida nisam bio. Planiram ovog leta da odem.
Hoćeš li posetiti Beograd?
- Nemate pojma koliko meni Beograd nedostaje. Tetka i teča mi žive u Obrenovcu, ja sam svoju mladost proveo tamo. Išao sam u Beograd, na Adu Ciganliju. Prve žurke, prve devojke, meni je to sve Beograd, Srbija. Mnogo mi nedostaje. Voleo bih u budućnosti da se više približim, da malo radim i u Srbiji.
Da li si kao dete upoznao tatine kolege?
- Malopre sam pričao o Slađani Milošević. Bio sam u Beogradu na nekoj reviji i ona je bila tu. Tada sm imao čast da je upoznam i to je za mene bio fenomenalan momenat. Mislim njih dvoje, taj video, to je i dan-danas ikona. Upoznao sam tonu ljudi. Kad sam imao pet godina, išao sam s njim na koncerte, na stadione. Od malih nogu sam bio na televiziji, ali nikada nisam bio od onih koji vole poznate ljude. Meni je to uvek bilo normalno. To je samo čovek, nema status, nije zvezda.
Kurir.rs/ Sandra Rilak
Bonus video: