Švajcarska i Srbija u fudbalu imali su niz okršaja poslednjih godina. Po nekom nepisanom pravilu, Švajcarci su uvek izlazili kao pobednici.
Posebno na prethodna dva Mundijala, u Rusiji i Kataru, kada su nas direktno izbacili iz eliminacione faze i poslali kući. Srbija za razliku od Hrvatske na primer, nikada nije uspevala da iskoristi fudbalski potencijal svoje migracije. Imali smi iz Švajcarske samo Zdravka Kuzmanovića, ali bi neke stvari u bliskoj budućnosti mogle da se promene.
Nikola Marunić, mladi srpski fudbalski stručnjak koji je rođen u Beogradu i koji se školovao u Švajcarskoj, već je imao priliku da radi u reprezentaciji te zemlje. Već 13 godina se bavi trenerskim poslom, pošto je karijeru fudbalera morao rano da prekine zbog povrede.
- Rođen sam na Zvezdari, ali sam još kao beba došao u Švajcarsku, gde su moji roditelji otišli da žive. Vrlo rano, sa osam godina počeo sam da igram fudbal u lokalnoj Konkordiji iz Bazela. Spletom raznih okolnosti vratio sam se u Beograd i zaigrao za Radnički sa Novog Beograda. Međutim, pošto klub nije plaćao igrače, vratio sam se u Švajcarsku i zbog povrede prekinuo karijeru - priča za Kurir Nikola Marunić (33) i nastavlja:
- Odlučio sam da se bavim trenerskim poslom, počeo sam sa školovanjem i usavršavanjem. Uspeo sam da jednu godinu budem pomoćnik u omladinskoj reprezentaciji Švajcarske. Počeo sam da gradim karijeru i danas vodim Konkordiju, koja se bori da uđe u treći rang takmičenja Švajcarske.
Nikola Marunić otkriva da veliki broj srpskih dečaka igra u švajcarskim klubovima, neki od njih su vrlo talentovani i uključeni u reprezentativni fudbalski sistem reprezentacije te zemlje.
- U Švajcarskoj praktično u svakom klubu ima nekoliko interesantnih srpskih igrača. Treba istaći da Švajcarci nisu zaluđeni fudbalom. Zimski sportovi i hokej na ledu privlače u mnogim predelima više paznje. Ipak im je rad sa decom na visokom nivou, jer stalno teže ka tome da usavršavaju sistem. Takođe treba reći da bukvalno svako selo u Švajcarskoj ima terener sa veštačkom travom i da su uslovi mnogo bolji nego kod nas. Sa druge strane kod nas u Srbiji nedostaje infrastrukutura, ali sam ubeđen da ima mnogo više talenata. Deca u Švajcarskoj nisu primorana da se bore za svoje snove, već je bukvalno svakom klincu omogućen dobar život, uz poštovanje ovdašnjih struktura.
Usavršavanje je za svakog trenera vrlo važna stvar.
- Idem na mnoge seminare. Bio sam na predavanju kod Rejmonda Verhajena u Lisabonu. Nešto najluđe što sam doživeo. Za pet dana kursa, nisam spavao ukupno deset sati. Ali je bilo veoma korisno. Volim da obilazim klubove širom Evrope i učim od trenerskih kolega. Bio sam u Frajburgu, Verderu iz Bremena, Nirnbergu, Bazelu, čak i u kadetima Partizana pre nekoliko godina. Kao trener preferiram sistem 4-3-3, ali volim i postavku sa tri odbrambena igrača i dva centarfora, 3-5-2. Više me zanima način igranja mog tima. Volim agresivnost i maksimalnu posvećenost timskom duhu. Obrazovanje je veoma bitna za mladog trenera, pa čak i za iskusnije kolege. Fudbal se stalno razvija i nikada ne treba stati sa sopstvenom edukacijom. Isto mišljenje imam što se jezika tiče. Govorim četiri jezika i mislim da je to jedan od ključeva uspeha u fudbalu.
U trenerskom poslu, ima i nekoliko stručnjaka koje veoma ceni i na koje se ugleda.
- Od srpskih trenera cenim najviše Vladana Milojevića, jer je u Zvezdu uneo neverovatnu energiju i stvorio jak timski duh. Od stranih trenera volim stil i ludost Marsela Bijelse i pobednički mentalitet Antonija Kontea. Međutim, iznad svih mi stoji način vođenja ekipe onako kako to radi Žoze Murinjo.
Planovi za budućnosti su realni, za mladog Srbina iz Švajcarske, koji je oženjen i ima sina Arsenija.
- U neko bliže vreme, želim da ukoračim u profesionalni fudbal i da se dugoročno ustalim na najvišem nivou. Za deset godina želim da vodim jednu ekipu iz zemlje u kojoj ljudi žive za fudbal. Jer i sebe smatram zaluđenikom fudbala - zaključio je Nikola Marunić.
Kurir sport/A. Radonić