Nataša je za koju nedelju trebalo da napuni deset godina, Milica u julu jedanaest. Koliko ih je dugo snajperista koji je pucao sa desne strane Miljacke gledao kroz nišansku spravu, posmatrao kako se devojčice bezbrižno preskaču lastiš, pre nego što je pucao, i, kako je mogao, zna samo on.
Danas mesto sa koga je pucano na devojčice nosi ime – Trg slobode. Čije slobode, koje slobode, kakve crne slobode, to već niko ne zna. Ili, možda znaju oni koji su trgu dali to ime.
Milica Učur i Nataša Lalović ubijene su na današnji dan, 11. marta 1995. godine u Ulici Rave Janković ispred zgrade broj 59, u naselju Grbavica, u delu Sarajeva koji je tada bio pod srpskom kontrolom. Očevici su ispričali da je snajperista pucao s one strane Miljacke, sa zgrade „Lorisa“, kasnije je pominjano da je to bio pripadnik 101. brigade tzv. Armije BiH. Dva hice presekla su devojčice bukvalno u pokretu, dok su se igrale.
Tog dana u Sarajevu bio Fransoa Miteran
Predrag Čarkić, neposredni svedok ubistva devojčica, svojevremeno je za Srnu pričao da je tog dana u Sarajevu, koliko se on seća, bio predsednik Francuske Fransoa Miteran, da je bilo proglašeno primirje, njih šestorica vojnika sedeli su za stolom, pili kafu, jeli. Dan je bio lep, deca na ulici, devojčice su preskakale lastiš na nepun metar od njih, malo dalje dečaci su šutirali loptu…
„Najednom su se čula dva uzastopna pucnja, pade prvo jedna, pa druga. Skočili smo, pokupili ih i sklonili u zaklon. Kažu da je bio jedan snajperista. Ma nemoguće da je jedan, jer, ubijene su u igri, u pokretu“, pričao je Čarkić.
Po njegovom svedočenju, snajperisti su bili vidljivi i vojnici među kojima je bio i on, mogao je u njih da puca, izabrao je decu.
„Često odem na groblje u Miljevićima, kod Milice i Nataše. Često, često“, svedočio je Čarkić.
Stradalo više od stotinu srpske dece
Juče su delegacije opštine Istočno Novo Sarajevo, predstavnici boračke organizacije, đaci, položili vence na spomen obeležje stradalim devojčicama ispred Osnovne škole „Sveti Sava“ u Lukavici. Trenutak sećanja na ono što se ne sme i ne može zaboraviti.
Dragiša Tuševljak, predsednik Boračke organizacije Opštine Istočno Novo Sarajevo podseća za RT Balkan da neprijatelj u to vreme nije birao žrtve, da su ubijene dve devojčice dok su se igrale u svojoj ulici na Grbavici.
„Preko stotinu dece Sarajevsko – romanijske regije je stradalo u proteklom ratu. To znači da neprijatelj nije imao obzira ni na mladost, ni na decu, srpsko stanovništvo je sistematski ubijano bez obzira na starost, ko se gde nalazio. I nije to samo slučaj ove dve devojčice, bilo je tu još mnogo nesrećnih slučajeva, granatiranja srpskog stanovništva, srpskih domova, stradanja dece dok su se igrala… To su teške, strašne slike koje se ne zaboravljaju ičinimo sve da to ne zaboravimo“, kaže Tuševljak.
Dečak Srđan umro mi je na rukama
I Predrag Čarkić, svojevremeno je za Srnu pričao kako Milica i Nataša nisu jedine žrtve ubica bez truna ljudskosti i čovečnosti. Podsetio je i na ubistvo dečaka Srđana čiji je otac bio kurir u opštini Srpsko Novo Sarajevo.
„Davno je bilo, ne mogu tačno svega da se setim… Mislim da je bilo 1992. ili 1993. godine. Znam da se zvao Srđan. Pogodio ga je snajperista sa hotela ‘Bristol’ na području ‘Šopinga’, ispred radnje sa jufkama. Samo što je izašao iz zgrade, snajperista ga je pogodio. Bio je brisani prostor gde je pogođen. Priletio sam. Meni je umro na rukama. Dosta je dece tako ubijeno“, pričao je Čarkić.
Dragiša Tuševljak kaže da će obdanište koje je u planu da se gradi u naselju Lukavice najverovatnije poneti ime dve devojčice, Milice i Nataše i da je i to način da se čuva sećanje na njihovu mladost, i na teški zločin.
„Na mestu ubistva nema nikakvog obeležja. Sumnjam da bi iko i dozvolio da to postavimo. Grad priprema podizanje obeležja svim stradalim Srbima ovde u Lukavici. Nama se osporavaju i ploče koje smo postavili u Republici Srpskoj. Gradonačelnik i ja imamo čak i krivične prijave za spomen ploču na raskrsnici na Vracama koju godinama fizički oštećuju iz razloga što na njoj stoji da je general Mladić 1992. tu postrojio srpsko stanovništvo u cilju odbrane srpske teritorije po dubini. Mi smo rekli komšijama da nismo protiv da se skidaju ploče, ali, da se krene od one koja je na Gradskoj vijećnici i koja kaže da su ‘Srbi genocidan narod’, od ploče u Vase Miskina, znamo i kako su tamo ljudi stradali, da je postavljena bomba, koja je eksplodirala i pobila njihovo stanovništvo. Mi nikad nikoga ne vređamo i ne provociramo niti stavljamo obeležja da bi nekoga povredili“, kaže Tuševljak.
Crnoj zemlji mladost poklonila
Dve devojčice sahranjene su jedna pored druge, u dva groba na groblju u naselju Miljevići u Istočnom Novom Sarajevu. Na Natašinom spomeniku uklesana je pesma – „Prerano si život izgubila, svojoj majci srce otkinula, crnoj zemlji mladost poklonila, tek stasala mladost jedna, ko jabuka nedozrela, u vihoru strašnog rata, prerano je sagorjela“. Na spomeniku male Milice kratka poruka – „Posebno je voljela učiti i živjeti“.
I još jedan očevidac iz Sarajeva svojevremeno je svedočio da niko živ ne zna koliko dugo je snajperista posmatrao devojčice pre nego što je odlučio da puca, da je teški zločin napravljen sa predumišljajem.
Za zločin na Grbavici, ni posle punih 28 godina niko nije odgovarao. Godinama unazad, kao snajperista koji je pucao u decu, pominjan je izvesni S. P. iz Sarajeva koji se, navodno, po gradu javno hvalio da je ubio i dve devojčice i još 20 Srba iz naselja Grbavica.
„Kao i za mnoge zločine za koje niko nije odgovarao, tako je i u ovom slučaju. Nije utvrđeno ko je stvarno pucao, šta se desilo. Uglavnom, mi smo jedini krivci. Izgubili smo medijski rat za vreme rata, tako je nastavljeno i kasnije, nismo puno pažnje tome posvećivali. Promenili su imena svim ulicama u gradu, sada nema ni jedne ulice koja nosi prefiks srpski, a bilo ih je dosta. Oni pišu novu istoriju, mi pišemo svoju. Žrtve ne bi trebalo zaboraviti, ni jedna strana. Ovo ne bi smelo da se ponovi. Teško je živeti u vreme kad vam neko svakodnevno nameće dešavanja iz rata. Struktura vlasti u Federaciji BIH koju predvodi muslimanski kadar stalno to potencira, stalno vređa naše žrtve, nikako da se okrenu budućnsoti. Mi i naš predsednik Dodik stalno iskazujemo neku želju za suživotom, verovatno da je to neodrživo“, kaže Tuševljak.
Suze dece ispred škole u Lukavici
I predsednik Udruženja porodica poginulih boraca i nestalih civila Sarajevsko romanijske regije Milka Kokot kaže za RT Balkan da slučaj ubijenih devojčica, na žalost, nije jedini, da su mnoga srpska deca stradala u delovima Sarajeva pod srpskom kontrolom.
„Godinama organizujemo obeležavanja stradanja srpske dece u Sarajevu, regiji. Po našim podacima, 181 srpsko dete je poginulo, najviše u Istočnoj Ilidži. Juče smo položili vence Milici i Nataši, ja godinama žalim moje stradale, pa sam posebno osetljiva na sve to. Sva ta deca ubijena su samo zato što su bila srpska deca. Potresno je juče bilo gledati svu onu decu, vršnjake Milice i Nataše kako se sa setom sećaju tog stradanja, ubijenih devojčica“, priča Milka Kokot.
Ni 30 godina kasnije, Srbima u ovom kraju, nastavlja ona, nema mira ni spokoja, nema odgovora zašto su pobijena nevina deca koja su tek trebalo da žive, da stvaraju porodice.
„Ja sam moju porodicu izgubila kako je njihova porodica izgubila njih. Volela bih da nam neko objasni zašto 31 godinu moramo čekati da neko kaže da su deca ubijena i da su to srpska deca. Jasno je da su srpska deca ubijana s razlogom. Dete je dete, ma sa koje strane bilo, ali priznaj da su deca ubijana i na ovoj strani, i nemoj uvek optuživati samo jednu stranu a oni kao ništa nisu uradili. Kad ovo kažem, mislim na muslimansku stranu“, navodi Milka Kokot.
Trideset jednu godinu traži oca i brata
Nenormalno je, kaže, da nikad niko, sem jednog slučaja, nije osuđen za sve te zločine.
„Trideset i jednu godinu tražim svog oca i svog brata. I drugi ljudi traže svoje najmilije, sestru, braće, rođake. Treba 31 godinu čekati da neko ko ima arhivu u BiH kaže šta je bilo od 1992. do 1996, čekati da ti ustupi arhivu, da imaš samo mali pristup tome svemu. To je krajnje bezobrazno, da ne pričam dalje. Ako smo mi državljani BiH, ako imamo sva prava, zašto potiskuju sve to. Imamo prava da znamo sve to isto kao i druge dve strane. Po Dejtonu imamo pravo na javnost, na bezbednost. A ovde ne može ništa da ubije kao ta tuga. I to da mi Srbi i posle 30 godina ostajemo jedini krivci, da su krivci i ta deca koja su stradala“, reči su Milke Kokot.
U zapisniku iz bolnice Kasindo gde su devojčice prebačene pošto su pogođene hicima iz Sarajeva, konstatovano je tek da je Milica dovezena mrtva, Nataša je preminula 15 minuta posle prijema. Nedugo posle strašnog zločina, tadašnji bošnjački lider Alija Izetbegović izjavio je da „ubijene devojčice za njega nisu Srpkinje, već građanke Sarajeva“.
Kurir.rs/Iskra/Zoran Šaponjić