Teške borbe za grad Bahmut traju već više od deset meseci. Obe strane tvrde da neprijatelju nanose velike ljudske gubitke, a ceo svet se pita da li taj gradić stvarno ima takav strateški značaj. Nekada glavni grad Slavenosrbije kojeg su naseljavali uglavnom srpski doseljenici, sada grad praktički ne postoji.
Dok Rusi nastoje da ga zauzmu kako bi nastavili napredovanje prema mnogo važnijem Kramatorsku i Slovjansku, Ukrajinci očigledno nastoje da uz nanošenje što većih gubitaka ruskim snagama kupuju vreme za obuku i pripremu udarnih ofanzivnih snaga. Iako smo svedoci upotrebe savremenih borbenih sredstava i operacija globalnog uticaja, doktrina upotrebe snaga nije uvek prilagođena tehnološkim inovacijama. Tako je bitka za Bahmut postala rovovska agonija sa masovnim artiljerijskim baražima i vojničkim jurišnim talasima koji su bili karakteristični za Prvi svetski rat.
Istina je da Rusi postepeno osvajaju grad, ali je pitanje po kojoj ceni. U vojnoj teoriji, napadač mora da obezbedi mnogo veće snage za osvajanje teritorije, a konsekventno da ima i veće gubitke. Angažovani ruski ljudski i materijalni resursi bi mogli da osvoje grad, ali bi ovo mogla da bude njihova Pirova pobeda koja bi ne samo dugoročno umanjila ofanzivne sposobnosti ruskih snaga, već omogućila strateške prodore ukrajinskoj vojsci. Eventualno povlačenje Ukrajinaca iz Bahmuta ne bi trebalo shvatiti kao krah odbrane, već bi to trebalo postaviti u kontekst analize budućih operacija. Dinamična odbrana i priprema ofanzivnih udara ne treba da zavise od odbrane jedne geografske kote odnosno sada već razorenog grada. Zato je vreme pada Bahmuta irelevantno u odnosu šta će se posle toga dešavati.
Međutim, obzirom da je Bahmut nesumnjivo dobio i politički značaj koji će se sasvim sigurno eksploatisati u propagandne svrhe, vojni kontekst osvajanja grada postaje sve manje važan. Obe strane nastoje da osvajanje ili odbranu grada prikažu kao svoju pobedu koja bi predstavljala krucijalnu motivaciju za devalvirani moral nacije. I bez obzira što je Putin govorio o strpljenju Rusije u ovom ratu, ovakvom krvavom bitkom ukazuje upravo na nestrpljenje odnosno na opsednutost pobedom bez obzira na cenu. Ukoliko ruska vojska uđe u slične bitke oko reke Siverski Donjec ili gradova Kremina, Kupjansk i Avdivka, može se lako desiti da umanje borbene sposobnosti, izgube moral i stratešku inicijativu, a vreme im ionako nije saveznik.
Možda je najlakše da dalju perspektivu razvoja ovog sukoba procenimo kroz reči velikog maršala Georgija Žukova. On je tvrdio da velike bitke i ratove dobijaju samo trupe koje imaju jaku volju za pobedom, jasne ciljeve pred sobom, visoke moralne standarde i odanost zastavi pod kojom idu u borbu. Rusi su do sada pokazali nesposobnost realizacije integrisane kopnene operacije sa dubokim prodorima u čemu su bili začetnici, a sofisticirano precizno oružje im onemogućava koncentraciju trupa i resursa neophodnih za veće ofanzivne akcije. Nadajmo se da Bahmut neće postati Verden po broju žrtava, ali bi mogao po simbolici ukrajinske pobede.
Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Kurir.rs/Nikola Lunić