Novinarka je posetila deo Indonezije u kom se mrtvaci ne ukopavaju odmah posle smrti, nedeljama žive sa svojim porodicama, a posetila je i sahrane u ovom delu zemlje. Prenosimo delove teksta.
Jedne večeri, nešto pre sedam sati, Elizabet Rante povlači u stranu zlatnu zavesu sa ulaznih vrata. Zajedno ulazimo unutra. Ona se obraća mužu. "Tata... Tata", šapuće. "Imamo gošću izdaleka." Džejmi, drugi sin, ulazi s poslužavnikom u sobu i tiho prilazi. "Evo ga tvoj pirinač, tata. Tu je i riba. A tu su i ljute papričice", kaže on.
Dok tiho izlazimo iz sobe, Elizabeta nežno kaže: "Probudi se, tata. Vreme je da večeraš." Na trenutak se okrećem dok njihov najstariji sin Joke objašnjava: "Ona te fotografiše, tata."
Dirljiva porodična scena. Ništa što ne bi moglo da se događa bilo gde na planeti. Sem jedne stvari. Elizabetin suprug, bivši službenik u matičarskoj službi grada, mrtav je već skoro dve nedelje. Ovde, u ovoj lepoj, žućkastoj betonskoj kući uvažene i uspešne porodice, Petrus Sempi leži kao proštac na drvenom krevetu, do brade ušuškan crvenim kariranim ćebetom.
Petrus će ležati još nekoliko dana u ovoj kući na obodu grada Rantepaoa, na zabačenoj visoravni indonežanskog ostrva Sulavesi.
Njegova žena i deca obraćaće mu se dok mu četiri puta dnevno budu prinosila obroke – doručak, ručak,večeru i popodnevni čaj.
"Ovo radimo jer ga mnogo volimo i poštujemo", kaže Joke. "Pre smo zajedno obedovali. On je još kod kuće – treba da ga hranimo", dodaje Elizabet. Kada se tretira formalinom (formaldehidom rastvorenim u vodi) u kratkom roku posle smrti, telo ne truli, već se s vremenom mumificira. U sobi se oseća samo nežni miris sandalovine, uobičajen u torajanskim kućama. Na zidu visi slika Hrista koji vodi jagnje.
SLIKE IZ GALERIJE NEKIM LJUDIMA MOGU BITI UZNEMIRUJUĆE
Četiri dana kasnije, nakon odavanja pošte muzikom, hrišćanskog opela i večere za sto ljudi, tokom koje je služena svinjetina sa povrćem i pirinčom, članovi porodice podižu Petrusa s kreveta i polažu ga u kovčeg. Snimatelji beleže događaj video-kamerama. Osmoro ili više dece – rođaka i prijatelja iz komšiluka – tiska se i gura da bi imalo bolji pogled. Posle će Petrus ostati u kući, u svom sanduku, sve do sahrane u decembru, što je za četiri meseca. Do tada će njegova žena živeti s njim u kući. Neke porodice praktikuju stari običaj da mrtvaca nikad ne ostavljaju samog. Elizabet i deca će ga do pogreba nazivati "to makula" – bolesnim. "Iako je otac to makula', njegova duša je još uvek u kući", kaže Joke
Za Torajance smrt tela nije nagli, konačni, grubi svršetak kao što je to slučaj na Zapadu. Umesto toga, smrt predstavlja tek korak u dugom procesu koji se postepeno odvija. Voljene pokojnike nedeljama, mesecima, čak i godinama neguju kod kuće. Pogrebi se često odlažu koliko god je potrebno da bi se okupila rodbina iz udaljenih mesta.
Najveličanstvenije pogrebne ceremonije traju nedelju dana i na njima se u ogromnom broju, u vidu nekakve obrnute seobe, okupljaju Torajanci iz dijaspore, ma u kom delu sveta da se nalaze. Kada briga da od više od stotinu motora i automobila bučno prođe kroz grad u pratnji mrtvaca koji se vraća kući izdaleka, saobraćaj se zaustavlja kako je ne bi omela kola hitne pomoći pa ni saobraćajac. Ovde se smrt više poštuje od života.
Torajanci ne odbacuju medicinske tretmane u uslovima kada im je ugrožen život. Niti beže od tuge kada im voljeni preminu. Međutim, umesto da od sebe otiskuje smrt, ovde se skoro svako odnosi prema smrti kao prema središtu života. Torajanci veruju da pokojnici nisu istinski mrtvi i da duboke veze sa živima traju dugo posle smrti.
Mnogi Torajanci smrt ne smatraju zidom već prozirnim velom. Ona ne donosi konačni i nagli kraj, već samo drugu vrstu povezanosti. Duboka povezanost sa voljenom osobom u Toraji često ne završava kod groba. Neki Torajanci sa severa zemlje povremeno vade svoje rođake iz grobova da bi ih preobukli u čistu odeću i uvili u čist pokrov.
Niko od Torajanaca ne zna kada su tačno počeli da se praktikuju ovakvi običaji u vezi sa smrću. Torajanski jezik je dobio svoju pisanu formu tek početkom XX veka, tako da se većina starih običaja i dalje usmeno prenosi. Tek nedavno, datiranjem fragmenata drvenih sanduka, arheolozi su zaključili da torajanski običaji potiču bar iz devetog veka. Prvi holandski brodovi pristigli su u današnju Indoneziju krajem XVI veka, u potrazi za indijskim oraščićima i karanfilićima. Tek više od 300 godina kasnije stigli su do Toraje, kulturno-istorijskog područja koje danas obuhvata oblasti Toraja Utara i Tana Toraja.
Zahvaljujući holandskim misionarima to je hrišćanska enklava koju pretežno čine protestanti, ali i rimokatolici, u ovoj većinski muslimanskoj zemlji.
Hrišćanstvo je manje ili više uspešno pokušavalo da se uklopi u tradicionalne običaje. Skoro svaki običaj u vezi sa pokojnikom praćen je molitvama, čitanjem poglavlja iz Jevanđelja po Matiji ili po Jovanu, i izgovaranjem Molitve Gospodnje.
...
Nekoliko dana posle moje posete pokojnom Petrusu Sempiju i njegovoj supruzi jedan druga sahrana je u drugom kraju grada u punom zamahu. Penjem se na strukturu od bambusa zaklonjenu krovom, koju je porodica napravila za goste koji žive izvan grada. Sklupčavam se na ćilim do jedne mlađane tinejdžerke, unuke preminulog. Dinda koristi ajlajner. Ona kucka po svom pametnom telefonu. Svi vole sahrane, pogotovo zbog prilike da se vide sa rođacima koji žive daleko, kaže ona, dok se tri mlađa rođaka ludiraju u blizini, pa i oko dedinog kovčega.
Stotine ljudi, žena i dece tumara ispod nas ili sedi ćaskajući u hladu drevnih kuća – koje se nazivaju tongkonan – karakterističnih sojenica kojih ima svuda po ovom području, sa džinovskim zakrivljenim krovovima što izgledaju kao ogromne crvene lađe koje plutaju po moru stabala palmi, kafe i bugenvilija.
Prostori između tongkonana zakrčeni su svinjama koje skiče vezane za bambusove pritke, a koje će uskoro postati ručak.
Žene u uskim crno-belim haljinama do kolena prodaju cigarete. Prodavac na motociklu nudi helijumske balone. Negovani, uhranjeni vodeni bivoli svuda su unaokolo, planduju pod drvećem, stoje duž puta ili ih vodaju ukrug mladići koji ih neguju toliko brižljivo kao da su im kućni ljubimci. S visoke kule, iznad gužve, ceremonijal majster obraća se jednoj veličanstvenoj životinji s ogromnim, graciozno zakrivljenim rogovima, čija je širina visine čoveka. "Ti si najvažniji bivo ovde", kaže on. "Otići ćeš s ovim čovekom na onaj svet i učiniti ga bogatim."
Veličanstvenost torajanskog pogreba meri se brojem i kvalitetom bivola, koji služe kao neka vrsta monete. Sve u vezi sa pogrebom u vezi je sa hijerarhijom, i tu se potvrđuje status pokojnikove porodice, status ljudi koji su prisutni, a i mnogih koji nisu.
Danas se navršava više od nedelju dana obedovanja, prijema, susreta, molitvi, razonode i rituala koji se izvode uz brižljivu koreografiju i koji postupno razdvajaju mrtvaca od života. Telo se prenosi iz kuće u porodičnu zgradu predaka, potom u obližnji ambar pirinča, a onda do pogrebne kule s koje se pruža pogled na obrednu ravnicu.
Sahrane čvrsto zbližavaju Torajance, porodicu s porodicom, selo sa selom. Sahrane gutaju ušteđevine jer se ljudi nadmeću u poklonima u vidu životinja, stvarajući višegeneracijske obaveze i znatne troškove. Tvoj rođak daruje bivola? Moraš da daš većeg. Ne možeš da se odužiš za prethodni poklon? Onda to moraju da učine tvoj sin ili ćerka. Ukoliko ne mogu, ta obaveza će pasti na tvoju unučad.
Ova tamna, finansijska strana pogrebnih obaveza može jasno da se čuje iz povika ceremonijalmajstera koji obznanjuje darove. "Čija je ovo svinja?", pita preko zvučnika. "Čiji je ovaj bivo?"
Ispod njega, zaklonjeni metalnim krovom, sede vladini činovnici i zbog poreza evidentiraju kvalitet i veličinu svakog poklona. Na kraju ceremonije saldo će biti ispostavljen porodici, od koje se očekuje da se revanšira kada umre neko od članova porodice darodavca.
Torajanske sahrane su i veoma zabavne. Sahrana je ujedno svadba, bar micva i porodično okupljanje, i po pirovanju lako nadmašuje irska bdenja. Raskošne sahrane su prilika za sastajanje i upoznavanje, za obilno iće i piće, za uživanje u igrama i zabavi – čak i za širenje mreže poslova ili odmeravanje potencijalnih supružnika. Ima i borbi vodenih bivola. ("Nema kockanja", obznanjuje ceremonijalmajster. "Ova porodica je hrišćanska, a i policija je prisutna. Porodica ne podržava kockanje.")
Kad se začuje povik da se okupe najjači koji će preneti sanduk do kule, bar 50 mladića grabi ručke od bambusa. Oni pevaju dok idu oko polja, podižu i spuštaju sanduk kad pesma postane skaredna: nešto što se odnosi na delove tela, veličinu i seksualne veštine. Izbija vodena čarka, nosači se međusobno pljuskaju vodom, a gosti polivaju jedni druge vodom iz plastičnih čaša. "Možete uz opravdanje da izostanete sa svadbe, ali na sahranu morate da dođete", kaže 52-godišnji Danijel Rantetasak, koji jednog sunčanog poslepodneva sedi u delu za značajne goste na sahrani Lasija Alo To'danga, Dindinog dede.
Danijel računa da je za života bio na više od 300 sahrana. Kaže da na ovakvoj sahrani treba žrtvovati najmanje 24 bivola. Ponekad broj može da pređe i stotinu. U proseku 20 miliona rupija po bivolu (1.425 dolara) – cene mogu da budu mnogo više za najcenjenije, one šarene – elitna sahrana može da premaši 400.000 dolara samo kroz cenu bivola, plaćenu obaveznim društvenim donacijama i novcem koji iz inostranstva šalju mnogi članovi porodice.
Tekst Tamo gde smrt ne znači zbogom je objavljen u NG Srbija u aprilu 2016. godine, i njegov autor je Amanda Beret
Kurir.rs/Nacionalna geografija