Milorad Radivojević (77) iz sela Svinjare, koje je jedno od najstradalnijih tokom pogroma 2004, za Kurir se prisetio tih kobnih dana pre 19 godina kada je njegovo selo tokom pogroma spaljeno do zadnje kuće a Srbi svi do jednog proterani iz njega.
Kako kaže, svi su nekoliko dana unapred naslutili da se nešto gadno sprema.
- Nekoliko dana uoči 17. marta bile su tri ili četiri racije od strane Kfora koji je bio stacioniran na kilometar i po ka Mitrovici, gde je bilo oko 2.500 njihovih vojnika. U tim racijama su skupljali oružje od meštana sela koje su upozoravani da moraju da predaju oružje ili mogu biti osuđeni na zatvor do 5 godina, pa su ljudi predavali čak i trofejno oružje iz Drugog svetskog rata. Takođe, tri četiri dana pre 17. marta jedini transport između Zvečana i južno od Ibra do sela, voz, koji je tada prevozio, prestao je da radi pa nam je odsečen transport. Svi oni koji su došli tada u Zvečan nisu mogli da se vrate tih dana u selo - priča nam Milorad.
I njega je, seća se, taj trenutak zatekao u Zvečanu.
- Zvali su me i pokojni otac i stric da im pomognem, jer su videli da se nešto sprema, ali nisam mogao da dođem jer voz više nije išao i mogao sam jedino peške kroz albanska naselja. Takođe, vojnici Kfora nisu imali pravo da upotrebe oružje, mada mi nije jasno zašto onda nisu koristili šok bombe ili suzavce ili šta god... Imali su način da te ljude koji su napali selo sa 4 strane, spreče - kaže Milorad.
Ali, niko ih nije sprečio da napadnu selo...
- Od 580 stanovnika sela, polovina je bila u Mitrovici ili Zvečanu ali nisu mogli da se vrate. Ti koji su se našli tamo tog 17. i 18. marta uspaničili su se u strahu za goli život kada su počeli da pale selo. Svi se skupili na početku sela, odakle im je Kfor pomogao da se transportnim kamionima prebace u bazu Belvedere odakle su gledali kako im kuće gore. Posle dan-dva su svi prebačeni za Mitrovicu ili Zvečan, ostavljajući svoje spaljene kuće - s tugom se seća Milorad.
Kako kaže, cilj je bio da se ljudi proteraju i da im se onemogući povratak jer su sve zapalili, ništa nije ostalo od sela i nisu ni imali gde i čemu da se vrate.
- Prva osoba koja je došla da poseti selo bila je šefica američke kancelarije Mersi Ris, s kojom sam obilazio celo selo mesec dana kasnije. Ušli smo u spaljene kuće koje su jezivo izgledale i čuo se samo cvrkut prica i poneki pas lutalica. A bilo je jedno od najbogatijih sela na KiM i skoro iz svake porodice je neko radio u državnoj firmi u Mitrovici... Jednom sam pokušao godinu dana kasnije da se vratim u selo, ali su nam rekli da u Prištini postoji duboko uvreženo mišljenje da mi ne želimo da se vratimo, a i niko nije mogao da nam garantuje bezbednost - kaže Milorad.
Ipak, seća se, Kfor je nešto kasnije tvrdio da garantuje bezbednost 110 odsto Srbima ako se vrate u selo, kako bi se prekinuo taj začarani krug. I tako je počeo povratak dela stanovnika 16. maja 2005.
- Do kraja juna te 2005. se vratio 71 čovek u 45 kuća. Bilo je i porodica sa malom decom. Ali, i ono što su ljudi dobili donacijama - oruđe za rad, traktore i slično, skoro sve je ubrzo pokradeno. I meni isto. Jedne noći dok sam spavao u kontejneru pored koga su bila dva traktora koja su dobili otac i stric, ukradeni su nam iako su bili na samo sedam metara pored mene. Vojnici su mi rekli da je i bolje što nisam čuo i izašai jer bi me sigurno ubili... Pretili su nam non-stop i krajem oktobra te 2005. skoro svi smo se vratili u Mitrovicu ili Zvečan. Ostao je samo jedan bračni bar Jović, ali je nakon smrti muža i ta žena napustila selo i otišla, čini mi se, u Zvečan. Sve kuće koje su bile obnovljene ponovo su uništene, nigde ne mogu da se nađu prozori, vrata, nameštaj, crep na krovu... Sramota je za sve nas da nam se ovakve stvari događaju na samo tri kilometra južno od Mitrovice... - konstatovao je s tugom Milorad.
I. Žigić