Svijet je ovaj poprište grdnih neizvesnosti, ali moj omiljeni filozof Ludvig Vitgenštajn smatra da nije sve crno i da se poneka izvesnost ipak može naći, pa piše sledeće: „Čovek kome je amputirana noga sa stoprocentnom izvesnošću može biti siguran da mu noga neće ponovo izrasti.“
Slično je i sa amputacijama delova teritorija, koje su - kao i u slučaju amputacija nogu - uglavnom posledica neke gangrene. Kao što istorije bolesti ne beleže nijedan slučaj ponovnog izrastanja noge, tako ni opšta istorija ne beleži ni jedan slučaj reintegracije amputirane teritorije, a bilo ih je - i biće - sijaset takvih.
Ako tajanstvena logika istorije nekom nešto oduzme, nema te sile koja će to povratiti. Evo, recimo, Rusiji ne manjka sile (ni političke volje) da povrati Ukrajinu, koju - u formatu kakav je od ‘91. naovamo - nije ni posedovala. Rusija bi, u stvari, da povrati teritoriju SSSR, što je mission impossible jer, da je SSSR mogao opstati, ne bi se ni raspao. Drugim rečima - Rusija ide uskurac istoriji i džaba kreči. S tim što će - za razliku od moje neznatnosti - Rusija papreno naplatiti krečenje i Ukrajini i ostatku sveta.
Mi, Srblji, nemamo vojne sile, ali nam zato sile gluposti ne manjka. Evo, recimo, čitam onomad intervju Duška Kovačevića u Ninu, u kome Duško, između ostalog, kaže: „A ne, nema govora o ‘davanju’ Kosova“, a ako nas, daleko bilo, nedavanje dovede u situaciju neposredne ratne opasnosti, nema brige, mirno spavaj, Srbijo, Kovačević će - bajagi da srpska mladež ne bi ginula - formirati „Legiju staraca“, pretpostavljam pod komandom feldmaršala Bećkovića i uz podršku mornarice šabačkog admirala Zelenovića. Mora da se NATO paktu već tresu gaće.
Eklatantan primer - jedan od bezbrojnih - pretpolitičke filozofije Slavskog Pojasa i kalbursko-cincarske čaršije, kojoj su nesreće u koje već 170 godina gura takozvani narod i narodnosti Srbije izvor poetske inspiracije (mnogima i zarade) i prilika za kafanske dosetke.
Da ne bude zabune: narod koji naseda na takve dubare - kao i nezavisni Nin, koji ih raspačava - zaslužuju sve što ih je zadesilo i što će ih tek zadesiti. Slično je bilo i krajem osamdesetih. Cincarsko-kalburska čaršija je - tada doduše bez Kovačevića, a pod komandom politkona Ćosića - aktivno sasluživala Miloševiću u stvaranju paravojski, mnogo opasnijih od Duškove Legije (mlohaviH) qwraza. I tada je Bećković - vazda „brižan“ - ćerao komendiju i ispaljivao kafanske dosetke.
Milošević, Karadžić i neke sitnije ribe pljuckavice su završili u Hagu, dočim je cincarsko-kalburska ideološka komisija Slavskog Pojasa nastavila s radom. Malčice se utišala u periodu 2000-2003, da bi se - posle uspenija pučista na vlast - raskokodakala glasnije nego krajem osamdesetih. Znamo kako je završilo prethodno kokodakanje, kako će završiti ovo koje nas čeka, ostaje da se vidi. Ako se bude imalo šta videti.