Dugačka je istorija srpskih „nedavanja“. Započnimo od Hajduk Veljka, koji je ušao u epsku poeziju, posledično i u istoriju, bojnim pokličem „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“. Kako je završilo to „nedavanje“? Loše! Veljko je u konačnici dao i glavu i Krajinu. Glavu zauvek, Krajinu privremeno.
Neizvučena pouka Veljkovog nedavanja glasi: krajine je moguće „vratiti“, glave nije moguće vratiti. Da bi tome doskočili, docniji, nazovimo ih sofistikovani srpski hajduci, dosetili su se jadu pa takođe nisu davali krajine, ali su olako davali tuđe glave.
Malo je srpskih junaka (i vladara) koji su bili spremni da - u situacijama kad nešto treba ne dati - bili spremni da daju i svoju glavu. Pre Kovačevićeve „legije staraca“ zabeležen je samo slučaj princa Ðorđa Karađorđevića, koji je nakon što je Austrougarska anektirala Bosnu - na sadašnjem Trgu republike okupio u to vreme kritičnu masu od 5.000-6.000 dajhardsa i zatražio oružje za pohod na Beč.
Muke je imao trezveniji deo kraljevske kuće i vlade da nekako smiri situaciju i ratobornog princa, koji je - za razliku od današnjih nedavača - bio smrtno ozbiljan i čvrsto rešen da Austriji smrsi konce, čak i po cenu da, kao Hajduk Veljko, da i glavu i Srbiju.
Možda se pitate zašto princ nije hteo da da Bosnu, teritoriju koja nije bila ni u sastavu Dušanovog castva. Eh, zašto? Zato što je tamo živelo dosta Srba. Austrougarska takođe nije imala nikakav legitimitet da anektira BiH, fakat, ali je imala mnogo više konjičkih divizija (tenkovskih još nije bilo) nego Srbija, pa su radi mira u evropskoj kući takozvane velike sile, među njima i Rusija, odlučile da BiH pripadne K.u.K. monarhiji.
To ne znači da je patriotski Beograd odustao od ideje da „ne da Bosnu“. Nije odustao do dana današnjeg. Devedesetih je po ideji Dobrice Ćosića, karikature princa Ðorđa, pokrenut rat za aneksiju BiH, koji se završio kao Hajduk Veljkovo nedavanje Krajine - gubitkom mnogih glava, davanjem Bosne i, u konačnici, bombardovanjem Srbije. Tako su odlučile velike sile. Među njima i Rusija.
Tom nedavanju je, neposredno posle Drugog svetskog rata, prethodilo još jedno nedavanje, ovoga puta Trsta. U ideji nedavanja Bosne bilo je nekakve logike - bar je bila nastanjena Srbima - a šta je beogradske nedavače Trsta navodilo da nekoliko godina nipošto ne daju Trst, nikada neće biti jasno. Tim pre što Trst - da je nedavanje uspelo - ne bi pripao Srbiji nego Hrvatskoj.
Po Beogradu su tih godina išle povorke demonstranata - znam po čuvenju, tada se još nisam bio rodio - koje su uzvikivale „Pela džukela“ i „Trst je naš“. (Pela je, čini mi se, bio italijanski premijer.) Epilog: „naš Trst“ je pripao Italiji, a nedavanje je koštalo poprilično glava (uglavnom srpskih).
Odluku da Trst pripadne Italiji donele su, treba li uopšte reći, velike sile, a nedavači, demonstranti i njihovi potomci su posle godinama odlazili noćnim vozom u Trst da kupuju mantile šuškavce i farmerke i - docnije - kafu.