Francuska je od kraja januara na nogama zbog penzione reforme, a juče je bila kulminacija po masovnosti i gnevu demonstranata: na ulice je izašlo između 1,5 i 2 miliona demonstranata, među kojima je bilo mnogo nasilnih.
Nakon što je Emanuel Makron iskoristio svoje ustavno pravo da nametne penzionu reformu bez glasanja ili debate u parlamentu, francuske ulice su eksplodirale od nasilja. U četvrtak uveče došlo je do niza ozbiljnih incidenata sa stotinama zapaljenih automobila, izloga i javnih površina u gradovima poput Pariza, Bordoa i Rena, a čak je i britanski kralj Čarls morao da odloži planiranu posetu zbog nedostatka obezbeđenja. .
Kada Evropljani čuju zašto Francuzi tako strasno i masovno protestuju, najčešće pomisle kako su razmaženi: po novom zakonu moraće da odu u penziju sa 64 godine umesto sa dosadašnjih 62. Većina Evropljana će reći da odavno moraju u penziju sa 65 ili čak 67 godina, dok Francuzi kukaju zubg 64, ali to je prilično pogrešno pojednostavljivanje. Francuzi su najviše ljuti jer su pomereni uslovi za punu penziju, a za nju im je nametnut radni staž od 45 godina. To znači da bi penzije u odnosu na prihode za Francuze u budućnosti postale znatno manje, jer bi se malo ko kvalifikovao za puni iznos. A Francuzima je sada u penziji fino i komotno kao malo kome: penzije im u proseku iznose 74 odsto prosečnih primanja (u Nemačkoj su odavno tek oko polovine plate, a u Hrvatskoj oko trećine).
Francuskom trezoru je očigledno potrebna penziona reforma, slažu se ekonomisti, jer trenutno troši čak 14 odsto BDP-a na javne penzije. Njihova populacija stari i danas imaju preko 17 miliona penzionera, pa je podizanje starosne granice za odlazak u penziju najlogičniji način da se zatvori jaz u finansijama. Međutim, u politici nije uvek dovoljno biti u pravu, već i izabrati odgovarajući stil upravljanja.
Demokratsko vođstvo zahteva stalnu razradu i brižljivo kovanje građanskog pristanka na odricanje, što je Makron prilično arogantno ignorisao, pa je njegova popularnost sada na najnižoj granici. Da ne govorimo o ličnim uvredama kojima ga neštedimice zasipaju: od prozivanja zbog nošenja skupih satova do parabola o njegovoj ženi. Ignorisanje volje naroda francuskog predsednika dovelo je do toga da ga, zbog njegove arogancije i otuđenosti, sve češće zovu „Le Roi“ (Kralj), što u Francuskoj definitivno nije kompliment i poziva ga na sudbinu. slično kao kod Luja XVII.
Vlada je nedavno uzalud pokušavala da smiri duhove povećanjem iznosa trenutno najmanje moguće penzije: sada je u Francuskoj 961,08 evra, a u budućnosti bi trebalo da iznosi oko 1.200 evra. Ove sume, koje su pravi san i za smrtnike u Nemačkoj, a kamoli u Hrvatskoj, sada, međutim, ne dopiru do ušiju uznemirenih Francuza.
Da bi ohladili uzavrele strasti i omogućili normalno funkcionisanje zemlje, Makronovi sopstveni savetnici predlažu da celu stvar zamrzne i odluku o penzijskoj reformi odloži za šest meseci. Niko ne zna gde je izlaz iz sadašnje situacije, a sve zavisi od čoveka koji je postao pravi zarobljenik političke situacije: mora ili da smanji penzije ili da produži radni vek, a ni sa jednom od te dve odluke ne piše mu se dobro ni na vlasti ni na sledećim izborima.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)