Komemorativne reprize NATO bombardovanja, koje se upriličavaju svakog 24. marta, u izvesnom su smislu srpska istorija u malom. Glavna odlika svih nas koji živimo u srpskoj istoriji je da ni po koju cenu ne dozvoljavamo da neki traumatičan istorijski događaj prođe, što je, da kažemo, idenje uskurac istoriji, jer je takozvana istorija neprestana smena događaja.
Već čujem paklenu graju iz tabora natprirodnih patriota i nedavača Kosova: „A šta ti imaš protiv obeležavanja godišnjica NATO bombardovanja?“ Nemam apsolutno ništa protiv - osim možda što mi iz godine u godinu sve više liče na proslave, a ne na komemoracije - kao što nisam imao ništa ni protiv bombardovanja.
„Aha“ - nastavlja se graja iz pomenutih tabora - „bio si, znači, izdajnik, lokator...“ Daleko od toga, ali u vreme bombardovanja već sam bio dovoljno zreo da shvatim da se protiv bolesti, smrti, zemljotresa, poplava, požara i bombardovanja može doduše imati „nešto protiv“, ali da sva napred pomenuta zla savršeno boli qwrz što ti imaš nešto protiv njih. To su takozvane više sile, u narodu poznate i kao višnje.
Protiv svih tih pomenutih zala - sa izuzetkom smrti - može se (donekle) uspešno boriti lečenjem, pravljenjem zgrada otpornih na potrese, protivpožarnim merama i pravljenjem nasipa, ali ako bilo koje od tih zala shvatiš kao nepravdu, zlo ti se nasmeje u lice i kaže ti isto što i onaj legendarni grafit na pošti: „Budalo, nisam ja nepravda, nego poplava, zemljotres itd.“ (Graja iz tabora „ne filozofiraj, u prevodu - ne seri“.)
Imam još nekih zamerki na dane bombardovanja. Glavna zamerka je - na nju mi je i Marsovac skrenuo pažnju - snažan utisak da je najveća žrtva bio srpski narod, tj. mi koji smo preživeli, a da su, osim „male“ Milice, nekolicine pilota i oficira, sve ostale žrtve bezimene. I ne samo što su ostale bezimene, nego dvadeset i četiri godine posle bombardovanja nisu ni prebrojane.
Neprestano se tokom dana bombardovanja govori (i piše) o „oko (upisati broj po nahođenju) poginulih civila“ i „oko (takođe upisati broj) poginulih vojnika“. Kako, bre, oko? Postoje samo dva moguća odgovora na to pitanje: 1. ili nadležne ratne (i posleratne) službe nisu umele da broje ili ih je 2. zbog hroničnog mudrarluka mrzelo da se bakću i da broje, da ne kažem baš da ih je boleo qwrz.
Sledeća zamerka je još neprijatnija. Ako je već nepravedno bombardovanje bilo višnja sila - nešto na šta se nije moglo uticati - da li je bilo višnja sila da kriminalizovane političke strukture, koje su i prizvale bombardovanje, iskoriste ratni metež kao sjajnu prilika za odstrel političkih protivnika i neugodnih svedoka.
Tako je, recimo, usred bombardovanja streljan (i to s leđa) Slavko Ćuruvija, tako bi - da nije blagovremeno zbrisao u Crnu Goru - bio streljan i Zoran Ðinđić (koji će biti streljan nešto kasnije), a tako bi, da se bombardovanje odužilo, bilo streljano i još nekoliko desetina lica s podugačke liste sa odstrel. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.